zubarica

Naplatiti pregled ili ne?

2011-08-06T14:58:00.000+02:00

Do pre par godina zubarija pretežno nije naplaćivala preglede, mada po preporučenom cenovniku imamo na to pravo.

No, na jednom stručnom sastanku od pre neki dan, zubarija u međusobnom razgovoru (nas oko 150) otkri da treba da naplaćuje preglede, i da su mnogi već počeli.

I onda slušam kako kolege razmatraju ZA i PROTIV, i mislim šta da kažem....

Prvo, pregleda za džabe nema nigde već dugo.
U domu zdravlja stomatološki pregled košta 300 dinara (plus 400 tzv. obuka o oralnoj higijeni), znači - 700.
Kažem "znači" - jer njima sve ulazi u normu, i neće propustiti da naplate ono što mi svim pacijentima pričamo i na ulici.

U jednom domu zdravlja videh istaknut cenovnik, prema kojem je "pregled lekara u ambulanti" - 1.000 dinara. Nigde nije pisalo da je specijalistički, niti je cenovnik bio istaknut pred specijalističkom ambulantom...
Za "strane državljane" je (na moje zaprepašćenje) pisalo da su navedene cene "najmanje" (!) 100% više... Tim rečima.

Drugo, sa opadanjem posla - osim manjka para - postavlja se pitanje i problema "dokonosti" zubarije.
Ako pacijent uđe, i vidi da nemate pacijenta, bar 50% njih će biti u stanju da sedne, krene sa ko zna kakvom pričom (o zubima ili ne), i da ne izlazi dok ne dođe sledeća osoba (što može da bude za 15 minuta, ali može i za dva sata).

Ova nevolja proističe, po opštem mišljenju zubarije, iz sledećeg:
- mnogi ljudi su navikli sa svojim nekadašnjim zubarima u domu zdravlja da nadugačko čavrljaju - čak i ako drugi pacijenti čekaju,
- ljugi generalno ne shvataju da mi toga nismo nimalo željni,
- isto tako ne shvataju da dobar broj nas "ne sedi džabe" ako nema pacijenata (uglavnom se uči, čita, veze ili Bog zna šta drugo).

Posebno je interesantan momenat u kojem ne shvataju da mi - tako simpatični i fini ljudi - nismo željni društva.
Što lepo reče jedan kolega (čija supruga radi u banci) - treba svim pacijentima dati da sede u prostoriji gde svako živi može da uđe, da sedne, da pije kafu i DA NE ODE DO UVEČE.

Drugim rečima, mogu vam reći da je bar 2/3 kolega sa kojima sam razgovarala vrlo ogorčeno zbog ovoga, i misli da baš zbog toga treba naplatiti "pregled", jer nas urnišu, posebno u poslednjih godinu dana...

Treće: filtriraju se pacijenti.
Oni koji uđu dok radim, i zinu pred svima "samo da pogledam" - se brzo predomisle ako kažem da se pregled ne radi preko ramena i stojećki, nego prema jasnom protokolu, i da košta nekoliko.

Da se ne lažemo - filtriraju se i kolege.
Jer ako neko od nas posle pregleda izda izveštaj, mora da stane iza toga i da zna dobro o čemu priča, što takođe - ima svoju cenu...

Onda se setih jedne davne priče jedne psihološkinje o tome kako njihova konsultacija MORA da se naplati. Treba, jer time ne samo da se postiže ono gorenavedeno - da čovek shvata vrednost pruženog vremena i znanja, nego se samim tim uspostavlja i odnos tačno određene vrste.
Nije baš da se dobro sećam šta i kako, ali znam da je bilo reči o tome kako je to čak korisno u psihoterapijskom smislu...

S jedne strane - žao mi je da naplatim pregled.
Toliko je ljudi kojima treba pomoć, toliko je strašno...

S druge strane - vrlo je realno vreme i sredstva koja se utroše, vrlo su realne psihološke prednosti naplaćivanja pregleda, i - bar prema mom iskustvu - daleko je bolje "filtriranje" pacijenata (i kolega :).

Šta vi mislite?

Ilustracija: Annyas.com

Insajdersko pismo iz reda za ličnu kartu

2011-08-05T06:57:00.001+02:00

To je naziv teksta u "Blicu" koji je napisao jedan čika (78 godina), o svojoj odiseji...
Ili - o našoj, pošto svi imamo iste "insajderske priče".

A pošto ja volim priče, da dodam još poneku...

Prva priča:
Kad se moja stara mati zaposlila kao službenica u opštini (uzmite da je mogla biti 1958. ii 1960.godina), kao najmlađu su je rasporedili na izdavanje nekakvih uverenja (recimo, o katastarskom vlasništvu ili slično).

Njih dve koleginice su to radile, u Gradskoj kući, tada za ceo grad Novi Sad.
Imale su brdo registratora, zidove pokrivene istima, olovku i papir (pisaću mašinu su dobile malko kasnije), i - nešto što se zove šapirograf, šta god to bilo.

Na zahtev, željeno uverenje ste dobijali u toku dana, a na molbu - za par sati.
A nije da nije bilo gužve.

Druga priča:
U Oktobru 1981. godine izađem na polaganje vozačkog.
Test, prva pomoć, vožnja... Sve prođoh.

Rekoše nam da oko 13 h dođemo u dvorište Vatrogasnog doma, pročitaše ko je položio - dobih uverenje da jesam.
Pošto sam imala i slike i sve što treba, odmah odem u tadašnji glavni SUP (10 minuta peške odatle), i za pola sata mi iskucaše vozačku dozvolu.

Pre neku godinu kad sam je produžavala, trebalo im je DVE NEDELJE.
Na moje pitanje - zašto, objasniše mi da "moraju da provere".
ŠTA, zaboga miloga?

Rođena sam ovde, ceo život na dve adrese, nemam prekršaja, nisam kažnjavana....

Treća priča:
Pre nekoliko godina moj matori reši da izvadi pasoš.
U ovdašnjem MUP mu rekoše da nije upisan u knjigu državljana RS (!), te da ode u Beograd da mu oni izdaju uverenje o državljanstvu.

Matori ode, tamo odmah dobi uverenje, a ovde izvadi pasoš...
Ali pošto krajiški mozak drugačije radi, POSLE dobijanja pasoša, on na susednom šalteru OPET podnese molbu za izdavanje uverenja o državljanstvu, i OPET dobi napismeno da nije upisan u knjigu državljana RS.

Ova država ne zna plus/minus 80 km ko joj je državljanin, a ko ne?
Za čoveka koji od 1948. živi u Beogradu, a od 1958. u Novom Sadu?

Četvrta priča:
Do pre nekoliko godina, našem lokalnom matičaru je trebalo doslovno 20 minuta da mi izda uverenje o državljanstvu i krštenicu.
Plati se (preko puta) šta ima da se plati, sačeka se (bilo prozivanje na brojeve), uđete u kancelariju i sačekate da vam dama izvadi iz štampača papire po koje ste došli.

Sada im treba ČETIRI DANA.
Cela ta služba je izmeštena u zgradicu u dvorištu, i kad sam došla da vidim šta i kako, rekoše mi - da platim šta treba, i da stanem u red... Do ulice.

Na samom šalteru, bahata starija dama u svilenom kompletu mi reče da popunim formular za zahtev.
Dve kucane strane....
Ja popunim, a već mi rastu rogovi.

Dadoh joj to sve, na čega dama reče sasvim cool da dođem u četvrtak.
Bio je ponedeljak....

I sad vi meni objasnite.

Pre nekoliko godina, kada sam za 20 minuta mogla sve dobiti, niti sam menjala adresu, ni državljastvo, ni prezime, niti grad ima sada 100 ili 200.000 stanovnika više.

Nego ja mislim drugo nešto...

Prvo - administracija, birokratija je organizam koji se širi, koji hrani sam sebe, koji brani sam sebe (jer, kao i svaki organizam, ima instinkt samoodržanja), i sve će učiniti da opstane.

Drugo: birokratija je zasebna država; bori se za svoj opstanak time što će sve usporiti do apsurda, jer samo tako se hrani širenje birokratije i korupcija (jer čim ne možete nešto regularnim putem i brzo, možete neregularnim i za pare ili vezom).

Treće: neka je Bog u pomoći Digitalnoj agendi.
Ja od srca želim da sve i svašta bude moguće učiniti online, na otisak prsta ili broj lične karte, ali...

Birokratija nije samo veliki organizam, nego je i vrlo moćan.
Čini 2/3 zaposlenih u ovoj zemlji, I VLADA.

I neće se lako dati.

A daće dobri Bog pa ću ja opet doživeti da mogu dozvolu da produžim za 2 minute, ili da ne moram još jednom da dokazujem ko me rodio, ko me pravio, gde, zašto i na čemu....

Ilustracija: gallery.guetech.org

Teorija o doktoru kao online brendu

2011-08-03T15:50:00.000+02:00

Pre neki dan u šali rekoh Peđi da ispado' brend, a da pojma nisam imala :).
Čitala sam njegov post o tome ("Recept za brend"), pa sam sama sebi zazvučala tako nekako :).

Onda mu rekoh - da sam bar namerno, pa da ispadnem neki influenser, master of the game, content utility manager ili šta slično da dopišem u CV-ju...:).

Posle malko mislim o tome - mislim da smo svi mi zapravo brend.

Mislim i na zubariju, i na mnoge druge ljude koje vidim i "vidim" online.

Prema drugom Peđinom tekstu ("Brend fokus"):
“Lični brend je sporedni efekat do koga prirodno dolazi kad činite nešto korisno za druge.”

E, pošto ja nemam blage veze sa marketingom, niti znam šta je brend, sa'ću da vam objasnim kako meni to izgleda :).

Peđa je već rekao ono osnovno: da mi činimo dobro za druge (mislim na zubariju) ili - stvaramo kod pacijenata takvu percepciju.

I jedno i drugo je za diskusiju.

Da li činimo dobro - to je relativno, prosto zato što pacijenti naše "dobro" često ne prepoznaju kao takvo.
Ako ja odmah kažem pacijentu da mu zamisao nije dobra, da je moj profesionalni stav drugačiji, ili čak direktno kažem da neću da uradim to što mi se kaže (mislim, ne ispunjavam želje pacijentima ako se to kosi sa profesionalnim merilima) - neminovno baš neće biti uveren da sam mu pomogla :).

S druge strane - možete se odrati čineći nešto ZAISTA dobro, i od srca, i čak i za džabe - a da pacijent to ne prepozna kao takvo; uvek ima ljudi koji smatraju da ste prosto dužni da im činite, takva vrsta.

No, ima nešto drugo: ne znam kako vi - ali ja dosad ne videh stomatologa iz privatne prakse koji nije neodoljiv :).

Ozbiljno.
Nas ima raznih, normalno - kakvi smo ZAPRAVO to mi znamo međusobno, ali nam je persona fantastična, mi se spoljnjem svetu prezentujemo kao - očaravajući, kompetentni, sve kako treba - kako je već rečeno u tekstu.

Šta je ovde zanimljivo: jeste primetili da online nema doktora?

Ima ih, svakako, ali ne nastupaju kao profesionalci.
Ima ih da komuniciraju malo, ne eksponirajući se, ima ih čak da plaćaju komunikacijske stručnjake da im vode Twitter nalog (da, ima dvoje takvih), ali nema ih da jasno kažu šta su, da sami vode nalog, da imaju blog...

E, ja imam teoriju zašto je to tako.
Prvo - "nemaju vremena", što je smešno.
Blog se napravi za 10 minuta, a post iz glave napiše za još deset, i to je to.
Osim ako ne pišete nešto sa referencama, to je druga priča, ali načelno i to ide iz glave.

Drugo - ne vide zašto bi...
To je onaj deo: činiti dobro za druge.

Što bi neko trošio par sati nedeljno ZA DŽABE odgovarajući nekom na mailove?
Ili na pitanja na tviteru, ili na blogu, negde...?

Treće: personu je nemoguće održati online.
Nije lako ni u realu, ali online je posebna priča - mi možemo "stvoriti" bilo kakvu predstavu, ali je ne možemo održavati duže vreme ako to nije naše autentično JA.

I - tu padamo.

Meni je jednom kao "pozitivan primer" naveden kolega koji je uvideo mogućnosti online prisustva, pa (kao) zahvaljujući tome "dobro prolazi" u ovoj krizi - to nije istina.

Nije, jer on online može da se "proda" kao ovo ili ono, ali kad u realu "udesi" nekoliko pacijenata, i to onako, porodično, onda je njegovo online prisustvo samo farsa, i to se jako dobro zna.

Da ne govorim što se na tom sajtu odgovara nepismeno, stručnim poluistinama, što odgovaraju stomatolozi sa pola dana staža (i to se jako vidi), što nema emocije, nema personalizovanog pristupa, nema patient-oriented načina (sve jasno definisano u mom poslu, i to ODAVNO).
On je "uvideo", angažovao stručnjaka, ali NJEGA LIČNO nema.

Dakle, u realu - možemo da budemo šta nas je volja... Ali, mislim da doktor, političar, PR stručnjak, dizajner... Ima dušu da ispusti dok tokom vremena pokaže KO JESTE.

Za mene je brend svako "prepoznatljiv", na bilo koji način.
Mahlat jeste brend.
Goca Čomić jeste brend... Ali Čistačica nije.
Nije još :).
Za personal brand je potrebno i nešto što se zove - courage :).
Ili: treba imati herca.

Ili:
Become a real person that is accessible, transparent and humble.

Po mom skromnom mišljenju, brend je neko ko to nije "stekao" položajem, pojavom online, ko sebe nahvali pa ispadne brend...
Nego onaj koji jeste.

A ko, ili šta je vama brend? :)

Ilustracija i citat: Personal Brand Basics: Courage.

Bogo, što ima nezgodnih ljudi za diskusiju

2011-08-02T18:32:00.001+02:00

Ima zadosta ljudi i oko mene i na TL koji mogu biti prilično nezgodni ako vam padne na pamet da se s njima upustite u diskusiju na ma koju temu.

Prvi takvi koji mi padaju na pamet su recimo Peđa Supurović i Gordana Čomić :).
S tim što sam Gocu imala priliko uživo da "okušam", a Peđu ne, pa se ograđujem da svakako ima greške u proceni.

Ovde spada i ceo niz mojih kolega, a posebno su IT skloni ovom načinu diskutovanja kakav imam na umu.

Šta je problem s ovom vrstom...

Ako iznesete neki stav, ili mišljenje - koji poziva na diskusiju iz ma kog nebeskog razloga, oni krenu da vam iznose svoj stav, i/ili oponiraju.

'Oće reći, krenu da vam objasne da niste u pravu, zašto niste u pravu, kako to zaista izgleda, kako se to REALNO radi, i tako dalje i tome slično.

Ovo dosad zvuči normalno, jel'da :).

Šta "nije normalno": ovakvi znaju PRECIZNO o čemu govore.

Dakle, ako krenu da vam objasne, to će biti argumentovano, jasno, iscrpno, potkovano sa svih strana, i teško da će dići ruke dok vas ne UVERE da je to baš tako kako oni kažu.

A uveriće vas, jer JESTE tako kako kažu :).

Šta je ovde posebno interesantno: ovakvi ljudi vam objašnjavaju ono što misle, a pogotovo gde grešite u svom načinu razmišljanja - klinički jasno.

Nema osude, nema prebacivanja, nema psovki, nema provociranja, nema ničeg sličnog, ličnog - samo vas pobijaju dok vas ne pobiju :).

Poneko, kao Goca, to čini sa šarmom, duhom i vedro :).
Što nimalo ne obezvređuje informacije koje daje.
Poneko, kao moji profesori, nastavlja "hladnije", jer i inače tako komuniciramo - ali svejedno je u pitanju isto: jasna, nepobitna informacija kojoj ne možete da parirate.

Takođe, dotični se neće "upecati" na bilo kakvo "skretanje" sa vaše strane.
Ako ste slučajno maher, da probate zamenu teza ili slično, nemojte misliti da će to da ih skrene s puta, jok :).

Nije bitno da li je elegantniji PHP kod, ili je vođenje kampanje, njihove činjenice su uvek ubedljive.

Da se razumemo, ne govorim o politici niti o "politici", nego o konkretnom vladanju određenim znanjima, i to up-to-date.

Drugim rečima, ako naiđete na takve - drž'te se dobro ako krenete da im oponirate s namerom da VI NJIH ubedite u nešto (što nije :).
Nema teorije :).

Ako ste na njihovom terenu, bolje da ih pažljivo saslušate, daće dobri Bog pa ćete naučiti nešto korisno, bolje nego da mislite da znate - pa da propustite priliku da "ukradete" malko znanja koje će nesebično pružiti.

A ako nemate dovoljno... Khm... Intelektualnog kapaciteta da shvatite ko je naspram vas, samo hrabro.

Nećete biti prvi koji će da se "izbedači pred svetom", što bi deca rekla :).

Ilustracija: MrMenWikia.com

Reklame za pivo

2011-07-31T17:42:00.002+02:00

Prvo, uzmite u obzir da veoma retko sedim i gledam televizijski program.

Gledam dok peglam, i to filmove gde nema reklama, uglavnom.
Ako vidim reklamu, to je pretežno u prolazu, dok radim nešto okolo a TV sam za sebe peva i svira, a eventualno neko od mojih isto tako "gleda" u prolazu.

Drugo - rekoh već da o pivu nemam blagog pojma.

Dakle, industrija proizvodnje piva u meni ima osobu: koja vidi reklame, koja ne žudi za pivom (ali nema neki otpor prema istom), koja ima para da kupi ono što joj se svidi, koja je potencijalna mušterija - ali, jednostavno - nema pojma.
Na nivou ometenosti u razvoju :).
Ukratko.

I sad, šta je nevolja.

Bog sveti zna koliko sam videla reklama za pivo.

SVE SU ISTE.
Dakle, tu imamo: orošenu flašu; navijače koji skaču kad neko da gol; eventualno sportistu koji (posle pobede) ispija pivo usred leta (opet iz orošene flaše, kako drugačije).

Pomak (ne znam u kom pravcu) su reklame za pivo gde tek maglovito nazirem o čemu se radi, recimo ovaj sada Jelen Kamp.
Sudeći po toj reklami, njihov sajt inače ne bih u životu pogledala da nisam uzela da napišem ovo, a verujte da slogan "SUROVO DOBRA ZABAVA" ne zvuči baš privlačno mojoj maloj personi...

Drugim rečima - meni NIJEDNA marka piva nije ostala u sećanju.

Dakle, kad me konobar pita koje pivo želim, ja ostanem otvorenih usta, napregnuto mozgajući šta da izgovorim, a da deluje kako-tako inteligentno (imam i svedoke :).

Onda uspem nekako da se setim Jelena, Nikšićkog, Badvajzera, Tuborga, i to je otprilike to.
E, da - u novije vreme sam počela da prepoznajem Staropramen, samo zato jer mi nude u kafiću.

Dakle, kao sasvim neupućen čovek koji (recimo) sudi po reklamama - ne razaznajem marke piva međusobno.
Stičem utisak da su sva piva ista, da je samo pitanje da li ću točeno ili flašu, i koliku.

I htedoh da pitam:
- je l' u ovoj državi slatke bakice ne piju pivo sedeći na Štrandu?
- je l' nema druge ciljne populacije, osim navijača i "vesele" omladine koja skače s kamiončeta?
- ima li ko da napravi ovakvu flašu kao na slici, ili flašu od npr. 2 dl (za persone kao ja, koje jedva popiju "malo damsko")?
- da li pivu, kao takvom, mogu da se pridaju drugi atributi osim orošene flaše, navijača i frižidera? Da, mislim da sam negde videla i neki krkanluk, ali nisam sigurna...

U čemu je tu stvar?

Ilustracija: CraftBeerFest

Šta je "jajara"

2011-07-29T14:24:00.005+02:00

U mom svetu, dok sam živela na periferiji, jajare su bili ljudi koji pokušavaju da vas nešto "zeznu" nasitno, ili i na malko krupnije, ako im uspe.

Ono - kokošari.
Generalno, da vam uvale nešto, sa malo znanja, ali sa daleko više "veštine", takozvani "okretni ljudi" u današnje vreme.

Isto tako, u svetu periferije iz moje mladosti, jajare su bile obično odrane od batina pre nego što uspeju da progovore šta žele da nam uvale ili proture, i generalno su bili ljudi smatrani kukavicama i bednicima.

Prema Vukajliji, jajara je:

"Prodavac svega i svačega koji samo hoće da vam nešto uvali. On ne prodaje samo robu već i na informacije, ideje, pomoć... Spreman je oko svega da se cenka i na svemu da zaradi i time vas žestoko nervira."

Šta je prema Saši Jovanoviću jajara, možete pročitati u tekstu: Stop jajarenju.

U mom svetu, bar jednom dnevno razbijem glavu o jajaru, i to je tako poslednjih 20-tak godina.
Obično ih ima dve vrste:

1. U stručnom smislu nisu vredni pažnje.
Znaju malo ili nimalo, što ih ne sprečava da drugome sole pamet, čak i ako im drugi crno na belo natakne na nos da nisu u pravu, ili da je njihovo znanje BILO validno pre 10 ili 30 godina.
Engleski ne znaju (ili mizerno), o drugim jezicima da ne govorim, a najgora stvar je što su - prosto rečeno - glupi ljudi.

Znate na šta mislim: može neko da bude i neuk, i da ne zna, ali da bude realno vrlo inteligentan, a ovo su baš tupi, ograničeni, ljudi koji čuju samo sebe...
I uživaju u lepoti svoga glasa, normalno :D.

2. Stručno odlično potkovani (obično samo u jednoj sferi stručnog znanja), maheri, inteligentni ljudi, samo sa manjkom skrupula, ličnog i profesionalnog dostojanstva i časti.

Šta je njima zajedničko:
- obe vrste će naduvati do maksimuma i ono malo što znaju, a TEK ono što ne znaju, i neće se puno obazirati ako im neko (čak i javno) dokaže da nemaju pojma. Dakle, nemaju ni stida ni srama.

Meni se desilo da na skupu od 150 ljudi dokažem (mladom) kolegi koji je doneo Mac Air za prezentaciju, a ne ume da ga uključi, da je za njega Acer od 20.000 dinara; on je to primio nadobudno i sa visine, rečima da je kriva periferija (projektor i slično) - organizator mu je obezbedio pogrešne.

A to što on ne zna gde su mu fajlovi za prezentaciju čak i kad uspe da uključi Mac, to nema veze...
Normalno, nije propustio da oplete moje Toshibe, iako sam mu jedan pozajmila da može (makar i sa 20 min. kašnjenja) da ispriča šta ima.

- obe vrste će se držati sa visine i ako SVI VIDE da pojma nemaju.
Ako na velikom skupu mlad specijalista govori o slučajevima iz svoje specijalnosti, tj. prezentuje radove iz npr. parodontalne hrurgije - i nadalje prikazuje slajdove šta je dalje bilo s tim pacijentom (npr. protetika koja sledi), preleteće protetske slajdove sa rečima "Ovo ne znam šta je, to su dalje kolege radile".

Čovek koji je specijalista ma čega, MORAO je nekad biti prvo stomatolog, i morao je imati stomatološku protetiku kao ispitni predmet... Osim što NE MOŽE stati pred auditorijum i kroz pola izlaganja govoriti - ja o ovome nemam pojma...

- dalje: ako išta dobro uradite, gledaće da vam "isprave" to što radite, sa visine - normalno.
Dakle, ako saradniku pošaljem sažetak za kongres, da vidi, vratiće mi ga "popravljen" - ali sa morem slovnih i jezičkih grešaka (na engleskom), jer očito ne zna da postoji makar spell checker, ako već nema lektora...

- i najznačajnije: ovo su ljudi NA POLOŽAJU.
Ako su u državnom sektoru, često zauzimaju ozbiljne položaje, a ako su privatnici - to su oni koji daju savete po novinama i na TV, izjave za štampu i sve tome slično.
Ljudi sa najcenjenijim imenima u zdravstvu se vrlo retko pojavljuju javno, a tek su nepoznati široj javnosti.

A jajarenje je to što će ovi, gore opisani, bili male ili velike jajare - sve prodati skupo da skuplje ne može biti, i to - ako ikako može - preko vaših (naših) leđa.
Ništa se ne radi za džabe, nema stomatoloških saveta, nema dobre volje, nema bar malo dostojanstva koje nas čini onim što bi trebalo da budemo, nema ZNANJA.
Nema kulture, ni profesionalne ni poslovne, nema pristojnosti, nema časti.

Ne, nije PR ni marketing...
Samo zdravstvo.

Ilustracija: Stop Jajarenju.

Pitajte

2011-07-27T23:40:00.001+02:00

Događa se da me ljudi na ovom blogu pitaju o stomatološkim, javnozdravstvenim, bilo kakvim drugim problemima, a da ne mogu javno da im odgovorim, ili oni ne žele da im se javno odgovori.

Ako vam ma šta mogu pomoći, samo napred :).

VAŽNO:
Odgovori na mailove su:
- besplatni,
- prema šifri delatnosti (stomatološka delatnost, zdravstvena zaštita) oslobođeni plaćanja PDV-a, kao i
- administrativne takse,
...dakle - pišite slobodno :D.

Free forms powered by 123ContactForm.com | Report abuse

Bogati imaju para jer su škrti, ili...

2011-07-27T10:05:00.000+02:00

Videh jednom jedan tekst o tome kako je neki pekar u nekom Wuppertal-u u Nemačkoj ostao bez posla, i dosetio se.
Otvorio je pekaru u kojoj se prodaje sve od juče, i sve za jedan euro.

Dakle, ako "današnjeg" hleba možete da kupite jednu veknu za jedan euro - jučerašnjeg možete da kupite 1.5 ili veću veknu, tome slično. Ako svežih kifli možete da kupite dve za euro, jučerašnje možete kupiti tri - otprilike taj princip.

Posao je krenuo kao lud.
Anketirali su njegove kupce: jedan (doktor) je lepo rekao da ima troje dece, kojima svaki dan kupuje kifle za školsku užinu, i kad je sve stavio na papir - to je to, računica ne laže, isplati mu se.

Da ne bude zabune: "neki Wuppertal" nije sirotinja.
Rajnska oblast je sa desetak miliona stanovnika 2004. godine imala GRP od oko 330 milijardi eura (treća ekonomija u EU).

Što ja davim ovoliko: kod nas se pekara sa jučerašnjim hlebom zove - "Buđav 'lebac".

Dakle, u svesti vlasnika i kupaca, takav hleb je BUĐAV, iako svi znamo da nije.

Koliko vi znate ljudi koji neće da jedu jučerašnji hleb?
Ja - bezbroj.

Koliko znate roditelja koji će ili svom detencetu (studentu) ići da kupe svež hleb, jer "dete neće" jučerašnji?
Ja - opet bezbroj.

Da li je to čuvena nemačka "škrtost"?
Da li su bogata država - jer su škrti?

Da li smo mi bogatiji nekim drugim kvalitetima, pa nam se može da ne škrtarimo na tako mizernim izdacima kao što je hleb?

Mi smo, ipak, prebogat narod...

Ilustracija: FreeExtras.com

A za prvo dete... Šipak?

2011-07-26T09:52:00.003+02:00

Gledam tekst "Za treće dete dve godine staža", i mislim se - daće Bog da poživim još toliko, da vidim kojoj majci će to biti upisano.

Pre više godina je država objavila poziv za upis staža majkama koje su se porodile u određenom vremenskom periodu (ne sećam se tačno, ali i ja spadam u tu grupu, recimo od 1988-1992. godine); radilo se o tzv. povezivanju staža, ili nečem sličnom, majkama kojima nedostaje taj neki mesec - a nisu imale porodiljsko niti bile zaposlene i tako nekako.

Elem, ja sasvim slučajno čujem za tako šta - jer to nije bilo nešto jako javno, da se ne lažemo...
Skupim dokumente, odnesem u jednu kancelarijicu koja je to skupljala i slala u Beograd, i - stvarno - posle nekog dužeg vremena dobijem rešenje.

Dakle, dobijem rešenje da mi se priznaje nekoliko meseci staža (prestala sam da radim u sedmom mesecu trudnoće, a opet počela kada je dete imalo sedam meseci, nisam bila zaposlena niti imala kakva primanja u tom periodu).

Fenomenalno :).

Dam ja knjigovođi da mi se upiše u knjižicu, ne može.
Da se sačekaju malko direktive Odozgo...

Supruga mog knjigovođe je u istom filmu sa oba deteta, tako da čovek periodično pokušava od onda...

Dakle, da skratim: ni meni, ni gospođi supruzi, taj staž nije još upisan, ima sigurno 3-4 godine.

Obrazloženje?
Ne znaju po kojoj osnovici da nam upišu ("obračunaju") staž.

I druga gospođa i ja smo bile profesor, odnosno doktor i pre i posle trudnoće.
Dobro, znam da ova izjava zvuči malko fantastično, ali imamo dokaze :D.

Ja ću još da čekam, i redovno da idem sa svojim rešenjem.

Za JEDNO dete.

Prošlo je tek nešto više od 20 godina posle porođaja, imam ja vremena...

--------------

P.S.
Da ne bude neke dileme: dragim, voljenim, poštovanim prijateljicama i svim ženama koje imaju decu, posebno troje i više, od srca želim da se realizuje sve što je država ikad rekla, i daleko više od toga.
Bog mi je svedok kako se OTIMA na sve strane, umesto da se dečici da i to malo što im je zakonom propisano...
Ja samo ne verujem.

Svako malo gledam sa koliko kašnjenja skromni mladi ljudi NE DOBIJU tzv. dečiji dodatak, da ne nabrajam dalje, vi znate bolje nego ja...

Ilustracija: PublixWeeklyAdd

Dete treba da me izdržava?

2011-07-25T15:34:00.001+02:00

U jednom pređašnjem komentaru, anonimni čitalac reče:

"Voleo bih da imam dete kao što je Stefan, da me izdržava pod stare dane. Imam i ja pravo da budem pomalo uplašen."

Sad, Stefan je zaista dete za poželeti, svaki normalan čovek mojih godina bi verovatno voleo da ima takvo dete, to stoji.

Međutim - da imam dobro, uspešno, ozbiljno dete - da me izdržava pod stare dane?

Uff...
Ja sam stvarno omatorila...:).

Moji starci su baš matori ljudi; ne sećam se da je u njihovoj generaciji (1931/5) bilo ljudi koji su težili tome da ih deca izdržavaju, dapače.

U tom, tadašnjem svetu današnjih staraca, u tom krugu ljudi, to se smatralo velikom sramotom.
Smatralo se sramotom i da vas dete "dvori" i još sto čuda...

I danas viđam veoma, veoma mnogo staraca koji ne samo da uspevaju da prežive od malih penzija, nego još i daju pare deci - a posebno unucima.

Preciznije, i od okruženja i od pacijenata, ne mogu da se setim nijednog penzionera kojeg deca izdržavaju. Ponekog pomažu (što starci teško prihvataju, i to pretežno ako su deca u dijaspori i ako je u pitanju npr. kardiohirurgija), ali i to je retko.

A nije da babe i dede žive od velikih primanja....

Ali ovde dođosmo do drugog dela rečenice: da je moj anonimni čitalac pomalo uplašen.

Da se ne lažemo, čovek je u pravu.
Mi ne da treba da budemo uplašeni, nego prestravljeni - nema šanse da ćemo imati penziju kao što su naši roditelji, generacija starija od 45 godina već nema nikakve šanse da dodatno zaradi za (značajnije) dopunsko penziono osiguranje, nama se realno smeši stotinak eura penzije - a u ko zna kakvom zdravstvenom stanju...

Koji izbor nam preostaje?
Da radimo i dalje?

Pitanje je koliko će ko biti u mogućnosti.

Da nas deca izdržavaju?
To je totalno protivno "mojoj religiji".

Ceo život sam mislila da dete (deca) treba da imaju svoj život, da brinu o svom životu, domaćinstvu, svojoj deci, svojoj porodici, ne o meni.

Kako trenutno stoje stvari, moje dete ima sve predispozicije da može (i hoće) da me pomogne jednog dana, stvar je samo u tome da ja ne želim....
Nisam sebe tako videla niti mogu da se vidim u takvoj slici.

I ne znam šta dalje da mislim.
Preciznije, još uvek mislim da ću gledati na svaki jedan način ja da uspem samu sebe da prehranim, a ne dete, komšija, ili ma ko drugi...

Pitaćete me za 10-15 godina :).

Ilustracija: randylahaie.com.

Kuda dalje, čime, na čemu...

2011-07-25T09:07:00.001+02:00

Počela sam kao kad Miloš Đajić pređe na Twitlonger čim se krene o politici :).

Dakle, autor Amerikanizacije napisa šta napisa.
Po meni, sve je to samo deo onoga što je oko nas; normalno - ne može sve da stane u samo jedan blog-post, ne može ni ne blog...

Šta meni tu smeta: odugovlačenje.

Ako je problem otprilike TAJ, ja mogu da krepam analizirajući ga sa svih strana, niti će ga to rešiti, niti će meni doneti šta dobro.

Kao upola mlađa, imala sam poprilične probleme sa kolegom sa kojim sam bila "osuđena" da delim ordinaciju.
Jedno godinu dana sam pokušavala da ga shvatim, čitala psihološku literaturu (!), pitala upućene ljude, mozgala kako da se postavim...

OGROMNO protraćeno vreme, energija i nervi.

Jer je sve bilo objašnjivo u jednoj reči: SOCIOPATA, a rešivo u još jednoj: M'RŠ, ili - eventualno, u nekoliko: molim vas, šefe, prebacite me u Maglić na dežurstvo.

Trebalo mi je zadosta vremena da shvatim da proučavanje nekih ljudi i pojava može doprineti razumevanju istih, čak i nalaženju rešenja, ali niti će šta rešiti, niti će meni biti bolje od toga.

U mom svetu, u mojoj glavi, bolje će mi biti samo ako utrošim minimalno vremena za "osmatranje" problema, i ODMAH krenem napred.

ODMAH.

Jer....
Imam vrlo starog komšiju, koji je bivši guverner Narodne banke u penziji. Jako zlatan deka, sa penzijom da se onesvestite, živi sam.
Jedna od njegovih unučica je slupala neki trogodišnji "poslovni" fakultet, on ju je tog momenta zaposlio u glamuroznom preduzeću, i sada joj je dao i učešće za kola.

Dakle, (ružnjikavo) devojče od možda 22-3 godine ima daleko više od onog što ja imam, da se ne lažemo.
Ima ogromnu platu, bolovanje, godišnji odmor, nova kola, usavršavanje koje firma plaća...

I sad: ja mogu da je mrzim, mogu da mrzim dekicu, mogu da proučavam taj "fenomen" sa svake jedne strane (a mogu, jer imam intelektualni kapacitet), a mogu...

Mogu da krenem da se borim za bilo šta što će u društvu popraviti ovakve stvari.
Ili:
Mogu da zaboravim na krivonogu ciciku i njenog uticajnog deku, i krenem da radim nešto ZA SEBE.

Oba izbora su jako teška.
Kažem da je preteško, jer je ogorčenje ogromno.
Potrebne su godine i godine rada da se fokus sa tih nekih prebaci na ono dobro, na "napred", na pozitivno...

Zahtevaju strahovito mnogo mozganja u rada na sebi.
Ponavljam: NA SEBI.

Ne na dekici, ne na cicikinim kolima, ne na banci koja joj je dala kredit, ne na društvu i kojem 22-godišnji (kao) ekonomista ima 20.000 veću platu od stomatologa specijaliste.

Na sebi.

To je sve ono što imam da kažem...:).

Ilustracija: MichelleMartin

Bio jednom jedan žestok momak...

2011-07-24T00:05:00.000+02:00

Kriminalac, svakako, ali važio je za - "viteza".
Iako je bio vrlo poznat, i na zlu glasu po svakojakom nedelima, u gradu je bio nešto kao legenda.

Generalno mišljenje o njemu je nekako bilo da je "naš" (iako nije bio baš Novosađanin), i kao takav - drugačiji od ostalih, njemu sličnih, u tom tadašnjem buretu baruta...

Obogatio se uterivanjem dugova. A posle je išlo lako...
Dok je bio živ, viđala sam ga veoma retko - bio je vrlo visok (s moje tačke gledišta :), zgodan, komunikativan i vedar, uvek spreman na zavitlanciju, i izgledao je odlično, kao i mnogi bivši sportisti, iako je "progutao" više metaka.

Uprkos svojim "bavljenjima" u svetu kriminala, akcijama u okviru SPO paravojnih formacija, ucenama, ovim i onim, on je - začudo - uvek pokušavao onako usput da učini nešto dobro za sugrađane.

Renovirajući svoju kuću - za pola komšiluka je napravio kanalizaciju, drenažu zemljišta i slično - iako mu nije bilo potrebno niti "o glavu". Kuća je, inače, renovirana precizno u onom stilu kako je nekad bilo - tipično za Novi Sad.

Imao je neki svoj kodeks časti - redovno se kartao sa mojim kumom, ali bez reči plaćao dugove (iako je bio više nego dovoljno moćan da učini da moj kum "zaboravi" na pare... ).
Sećam se da je pre 20-tak godina jedno vreme vozio i Mercedesa bez tablica - niko gledao nije.

U to ratno doba, jednom mom prijatelju su ukrali sve računare s posla, velika knjigovodstvena agencija. A šestomesečni obračun blizu...
Stranke (neke i vrlo živopisne) su dolazile i pištolj da naslanjaju na glavu tom ekonomisti, ocu troje dece, a policija je - slegala ramenima...

Onda je stegnuo zube, otišao kod Žestokog Momka (kojeg je znao površno, iz mladosti, približna generacija), i rekao mu:
Molim te, preklinjem te... Nađi mi makar podatke, periferija mi ne treba, ubiće me neko zbog ovog.
Nisam bogat, platiću ti sve što zatražiš....

Žestoki momak ga je pogledao, i smireno rekao:
Nema problema.
Idi na posao i čekaj. Roba će stići.

Svih 11 računara sa kompletnom periferijom je stiglo za oko 20 sati.
Osim jednog štampača koji je "otputovao" u Slavoniju, pa mu se zagubio trag...

Posle dva dana, mom prjatelju se pojavio potpuno nepoznat, vrlo elegantan, kulturan čovek, predstavio se kao advokat Gospodina Žestokog, i izgovorio cifru.
Moj prijatelj je platio.

Negde malko kasnije, Žestoki Momak je postao autonomaš.
Ne znam koliko u političkom smislu :), ali svakako beogradskom podzemlju nije mnogo dozvoljavao s ove strane Dunava. Nije mogao sve da "zakloni", ali je činio koliko je mogao.

Prokleta "profesija" i prokleti novac su mu ipak jednog dana došli glave.
Ubijen je (čini mi se) 2000. godine.

Sećam se da sam u to doba razgovarala sa jednim nekadašnjim članom Gavrine bande (koji je odgulio čestito svoju robiju) - u gradu je bio strah ko će zauzeti pokojnikovo mesto... Normalno, ništa dobro nije izašlo, kao što biva, ali to je neka druga priča.

Što reče jedan stari tekst, poslednji Kum ravnice je za nas bio samo - Lajavi.

Ilustracija: Free-stock photos (Tough guy).

Kako biti - Diva

2011-07-23T13:02:00.000+02:00

Svi mi viđamo one neke koleginice, drugarice, prijateljice... koje su nekad bile BAŠ atraktivne devojke, ali retko kad više od toga.

Pod tim podrazumevam - fizički privlačne, upadljivo i izazovno obučene, sa odgovarajućim gestom, koketiranjem, uspijanjem, prekrštanjem nogu u minićima i znate već celu priču.
U mojoj generaciji ih ima onoliko.

Da ponovim: u mojoj generaciji.
Što znači - da su danas blizu pedesete...

To što je meni posebno zanimljivo, ovakve su se razvile u dve vrste.

Jedna vrsta je nastavila po svaku cenu da ganja onaj izgled, "mladost", lepotu i tako to.
Znači: nega kako samo možete sanjati, plastična hirurgija, lični treneri...

Druga vrsta se opustila, i sada ima i 50 i više kilograma preko idealne težine, ali što se tiče nege, frizera, kozmetičara, akupunktura... Isto je kao i kod prvih.

Šta je njima zajedničko:
1. Koliko ja znam, sve su se poudavale za (blago rečeno) imućne ljude.
Od fudbalera, preko poslovnih ljudi, do hirurga iz dijaspore.
Dakle - itekako imaju para ne samo da se zatežu i doteruju do mile volje, nego i kola da menjaju prema boji cipela.

2. Odreda nisu makle ni pedalj od onog obrazovanja i načina razmišljanja kakve su bile od 17 ili 25 godina.
I dalje čitaju desetorazredne ljubavne romane, prate Pink i serije odgovarajućeg ranga, tračaju onoliko; novi momenti su da idu npr. na časove homeopatije (ili bilo čega što je trenutno trendy).
Normalno, i te "edukacije" koštaju da se zapanjite.

3. I dalje se oblače kao da imaju (najviše) 20 godina.
E, ovaj deo mi je posebno fascinantan :).
One se oblače doslovno kao današnje devojke određenog tipa od 20-tak godina, ali u izlasku - kratko, tesno, dekoltovano, upadljivih boja, sa mnogo belog zlata (platina nije IN), drugim rečima - da dobijete šok na oči :).

4. Ponašaju se isto kao onda, nekada...

I sad videh jednu takvu drugaricu, sada ima 49 godina.
Sa najmanje 120 kg na 1.78, duga crna kosa sa svetlim pramenovima, 3/4 streč "šerpa-plave" pantalonice, kivi-zelene antilop čizme na 4", kivi-zelena pretesna majica sa dekolteom do struka, sa karnerima duž izreza (i duž ivice onog arhitektonskog poduhvata koji glumi grudnjak), sa toliko žada na sebi da bih ja poklekla....

Gleda me, mazno pući silikonske usne, kaže mi kako se ne menjam, ali - kako se ljudi i dalje itekako okreću za njom...

A ja - gledam u nosoroga koji je ludački obučen, za dve glave iznad mene, i koji očito ne shvata da se za tim čudom ljudi prosto moraju okrenuti...

Kako god, osećam se dobro u svojim godinama, nije mi IN da idem na časove astralne projekcije ili sličnog, i dalje ne mogu da izdržim prazne razgovore duže od 10 minuta...

Ali ja sam se rodila kao dečko :).

Ilustracija: TheWritingDiva

Danas je teže prehraniti dete nego pre 20 godina

2011-07-22T18:06:00.000+02:00

Kad sam bila u srednjoj školi, imala sam predmet "Ishrana novorođenčeta, odojčeta i malog deteta".
Predavao nam je izuzetno eminentan pedijatar - neonatolog, a doktrina je bila otprilike ta da se detetu (uz dojenje) dodaje svašta-nešto, ali sve precizno definisano.

Ja se sada toga ne sećam dobro, ali otprilike: od dve kapi limunovog soka u drugom mesecu (pa povećavati pomalko do pola kašičice), do banane u petom mesecu i džigerice u desetom...
I tako dalje.

Dakle, imali smo SPISKOVE namirnica za koje je bilo precizno definisano šta, kada, koliko, kako.

Kasnije - na fakultetu - opet pedijatrija.
Isto ugledan, iskusan pedijatar, takođe kliničar.
Ovaj put je priča bila drugačija: da se dete doji po svaku cenu, kako god i koliko god može, i najmanje 10 meseci, a kad se šta dodaje i kako - nema veze.

Onda - još kasnije - postadoh i ja roditelj.
Dete je gledao (opet) iskusan pedijatar, profesor i slično...
Ne znam da li da kažem da je tada bila "na snazi", i isključivo i jedino pravilna (!) samo tadašnja doktrina... Već se i ne sećam šta :).

A sada?

Koliko skromno mogu da vidim, sada je cirkus.
Blago rečeno.

Prvo, ima pedijatara koji glatko i odmah podrže majke koje ne žele da doje dete "da ne pokvare grudi", i jednako glatko preporuče "apsolutno ispravnu i kompletnu" zamenu.
Eee, ne, nećete mi reći da se sprovodi zabrana da farmaceutske kuće na ovaj ili onaj način "časte" lekare, ja bila svedok pre par meseci.

Onda - preporučuje se od srca (i nailazi na vrlo srdačan prijem) čudo jedno kašica i brljica... Danas više skoro da nema dece koja se hrane normalno skuvanom supom.

A "najbolja" revija je - što u zdravstvenoj zaštiti egzistiraju pedijatri sa svim gorenavedenim doktrinama ISTOVREMENO.

I šta sad mlad roditelj da misli?
Sa 20 strana ga savetuju dijametralno suprotno...

Iskreno, ja bih ono isto: to što su me naučili, plus: MNOGO zdrave pameti.
Da je ma kakva veštačka ishrana zdravija za dete... To me vala niko neće ubediti :).

Kako god...

Mnogo sreće.
Stvarno je bilo lakše prehraniti detence pre 20 godina nego sada....

Ilustracija: TikiOneWorld.Net

Verovatno - dijagnoza

2011-07-21T14:30:00.000+02:00

Jednom davno su mi psiholozi na nekom seminaru objasnili kako postoje ljudi koji imaju tzv. unutrašnji centar kontrole - smatraju da su za sve sami odgovorni, da od njih samih zavisi šta i kako bude i životu i sve tako slično, i - oni drugi, sa spoljašnjim centrom kontrole - kojima sve zavisi od spoljnih okolnosti, uvek im je "neko drugi kriv", imaju osećaj da ih "sudbina" (Bog, bivši muž...) "baca okolo" kako se tom nekom ćefne i slično.

Ja sam ona prva vrsta.
Da se ne lažemo, meni su ljudi objasnili - koliko onako površno i izdaleka mogu da se setim, da ni jedno ni drugo nije dobro...
Kao što svaka isključivost nije dobra, svi znamo da ništa nije samo crno ili samo belo.

No, ovo je jače od mene :).
Oduvek verujem da mogu sve što naumim.
Znate i sami da ovo nije uvek moguće, ali to je jednostavno tako.
Ako naciljam nešto, potpuno je svejedno da li će mi trebati dva sata ili 15 godina - ja stižem tamo, i tu nema Boga.
Svakako, itekako se događa da negde usput pomislim ono poznato - da sam znala šta me sve čeka ne bih ni počinjala :), ali to je tako.

Onda, ja sa punim fokusom nastavljam i idem do kraja, ne misleći da li ću da jedem, da se satrem, da satrem druge koji me prate... Nije bitno da li je krečenje ili učenje - ja ću ga "završiti taman krepala".
Isto tako, duboko sam uverena da način uvek postoji - i nije mi problem da napravim onaj mentalni "swirl", da pokušam da sagledam sve drugim očima, kad sam u ćorsokaku, i da "ustanem" i krenem još jednom - ali iz sasvim druge pozicije.

Ovo je takođe za dijagnozu - mlad čovek ne oseća posebne probleme u ovom smislu, ali bliže pedesetoj to može biti itekakva mana; satrete se a da niste ni osetili - ali nije više dovoljna samo jedna noć ili jedan vikend da se naspavate i krenete dalje...

Ah, da... sve ovo radim na nekoliko frontova, što se da primetiti kad me neko pažljivo gleda online. Ako bi se ko pitao slučajno da li imam naslagane, ispeglane posteljine, da li kuvam svaki dan i slično - o, da.

Koja je to vrsta ludila, nemam pojma.
Vidim da je prelazno - događa se da se ovakvi kao ja emotivno vežu za slične; a vidim, bogami, i da je nasledno - moji starci su takvi, dete mi je takvo...

I šta je sad tu problem?

Ne popušta.
Ja hoću, uče me tome od moje 30-te godine, ali jok. Snagom volje pustim nešto - ali ne mogu uvek "mentalno" da pustim. Dobro, daleko je bolje nego pre 20 godina: ne krećem da usisavam pevajući u 5.30 ujutru, mnoge stvari umem potpuno smireno da prepustim drugima... Ali nije sjajno, još me melje.

Moj matori ima 80 - još ga nije pustilo.
Imam drugaricu sličnu meni - nije pustilo ni nju (52), ni njenog oca (86).
Dakle, smeši mi se burna starost... :).

A što bi bilo dosadno? :)

Ilustracija: manic.com.sg

Mačke i mala deca su isto

2011-07-20T16:08:00.003+02:00

Kad je ćerka bila beba od mesec-dva, pila je relativno malo vode.
Onako, po mom mišljenju :).
Nas su tada učili da je bebama mleko hrana, a voda - voda, i da treba posle dojenja ponuditi bebi i vodu. Moja beba je sasvim normalno napredovala - ali, voda - slabo.

Pošto meni (ovako pametnoj :D) nije padalo na pamet da je to, zapravo, baš onoliko vode koliko joj je i potrebno :), ja reših da sipam malko šećera u vodu (što dotad nisam radila, jer je protivno svim mojim učenjima i ličnim stavovima).
Probam sa manje od jedne kafene kašičice na flašicu vode (oko 250 ml) - ode sve maltene do dna.

Hm.
Shvatih ja da to tako neće biti dobro, i rešim da odustanem od šećera, ali pošto mi đavo nije dao mira, reših da probam još nešto.
Smanjim na pola onu prvu količinu šećera u flašici - ode opet maltene cela.

Smanjim na polovinu i tu polovinu - isto, samo iskapi.
Polako ja dođoh do količine šećera kao kad solite nešto - doslovno između dva prsta - beba ispod dva meseca starosti je I TO prepoznavala i pila više od pola flašice vode na mah.
Samo čistu vodu je pila isto kao i ranije - posle podoja popije s prsta i to je to.

E, onda sam ukopčala kako nas rade :).
Samo im pružite ono što im se više dopada - i možete da se slikate sa zdravi(ji)m načinima...:).

Kakve to veze ima sa mačkama?

Eee, to vam dođe isto to.

Ako mačku hranite nekim jeftinijim "mačinjim krekerima", npr. Friskies-om, probajte da joj date Whiskas. Ne samo da će tog momenta da pređe na Whiskas, nego ima da se slikate da će opet jesti jeftiniji keks.

Mi smo probali da poređamo nekoliko čančića sa keksovima različitih cena, samo da vidimo šta će biti - bez greške je krenuo da jede najskuplji (Royal Canin).
Ne, čančići nisu bili etiketirani, ako bi ko pomislio :).

Ili: ako mački dajete npr. oslića - prevarite se pa probajte sa filetima losos-pastrmke.
Ima da ušmrkne koliko god može da joj stane, a oslića neće više ni pogledati.
A ako joj ukinete filete, neće jesti i po 24 sata i više, sve u nadi da ćete se vi sažaliti i IPAK opet dati filete umesto bljaak oslića.

Meni deluje da ove dve pojave imaju itekakve sličnosti.
Kao osnovni smisao ja vidim - vaspitanje robova.
To jest - nas :).

Odnosno - i mala (i velika) deca i mačke PROBAJU da nas nauče da radimo samo ono što oni žele; nekima uspe, a nekima baš i ne... Moje dete i moja mačka su se mršavo proveli na ovu temu, ali verujte da ima itekako požrtvovanih (čitajte: ispravno edukovanih) robova, ihaaj....:)

Eh, da: srećno vam bilo :).

fishki.net

Ilustracija: BabyDistemperedideality.com

Ko su Health info-entials™?

2011-07-18T06:43:00.001+02:00

"The Edelman Health Engagement Barometer" je studija (.pdf) provedena u pet zemalja (USA, UK, Rusija, Nemačka, Kina), koja se bavila proučavanjem angažovanja stanovnika u zdravstvu i njihovih očekivanja od institucija, organizacija, kompanija, uslužnih delatnosti vezanih za zdravstvo.

Ovo je jedina studija ove vrste, daje globalan pogled na osnove javnog angažovanja u zdravstvu i ukazuje na postojanje "Health info-entials™" - ljudi sa visokim stepenom angažovanja u zdravstvu, koji neretko imaju i veliki uticaj.

To obično nisu medicinski radnici niti političari, već dobro obavešteni pojedinci, koji ne samo da brinu - nego često i preduzimaju akcije na razne zdravstvene teme i izvori su validnih informacija u svojoj sredini.

Prema Edelman studiji, to je jedan od svakih pet stanovnika u ispitivanim zemljama (22% od preko 5.000 ispitanika).
To su "ambasadori novih pravila"....

U odnosu na opštu populaciju, "Health info-entials" ne pokazuju posebnu razliku u odnosu na starost, visinu prihoda, bračno stanje.

Mala razlika je prisutna u odnosu na pol, roditeljstvo, i (ne)zaposlenost: veći su izgledi da se više angažuju žene, ljudi sa decom i zaposleni.

Čovek ne bi verovao, ali celih 83% "Health info-entials" preduzima konkretne akcije za bolje zdravlje i zdravstvo i/ili protiv zdravstvenih institucija i organizacija, a akcije nemaju političku osnovu niti konotaciju.

Mi imamo naše Health info-entials™.

Imamo Majku Hrabrost.

Na njihovom sajtu možete pročitati kako je sve počelo: od potresne priče jedne porodilje na Blogu Krugoline Borup je sve polako preraslo u ceo pokret - za bolje uslove porođaja, za bolje uslove u porodilištima... Za borbu protiv "bele kuge".

Imamo Udruženje Roditelj.
Grupu roditelja koja se bori za poboljšanje u različitim sferama življenja - pogledajte samo njihov sajt.

Imamo i Trčanje.rs.

Veki i Vuja kažu da nije bilo teško: prvo treba da znate odlično ono o čemu pišete, onda mnogo da radite, onda da volite ono čime se bavite i o čemu pišete, onda još da radite na tome, onda da imate stručnog znanja o webu, programiranju, marketingu... i onda još da radite na tome, i da budete uporni... i eto :).

A postoji i Diabeta.

Ogromnim radom i zalaganjem jedne mlade žene, ovaj sajt je prerastao u pravi, profesionalni vodič i nezamenljivu podršku za sve obolele od dijabetesa...

Pogledajte Astma.rs.
Sajt koji je napravio astmatični mladić - koji je postao maratonac...

O Debeljuci nema mnogo da se doda, toliko je poznat.

Ima ih još.

Na jednom predavanju pretprošle godine rekoše da, u ovom svetu kakav jeste, treba da gledamo u male-velike heroje...

Ako znate još kojeg, kažite, treba da se zna.

Ilustracija: hr.utmb.edu

Austrijski Jevrejin

2011-07-17T16:00:00.003+02:00

... je bio prvi kolega sa kojim sam kao mlada i zelena zubarica počela da radim.

Bio je (i još je :) 39 godina stariji od mene; omalen, žilav i prav, vrlo otmenog držanja i stava, sa ličnom i porodičnom istorijom kakva se ne da opisati ni u kakvom filmu...

Od Austrije, preko Srbije, partizana i Sremskog Fronta, pokušaja spasavanja svojih iz nekog od 40-tak vojvođanskih logora za Nemce, teškog i dugog oporavka od ranjavanja, do - daljeg školovanja, rada, učenja, još rada, i daljnjeg učenja...

Malo je reći da me je ponečemu naučio.
U profesionalnom smislu me je neprekidno ispravljao, ali - otmeno.
Vrlo kulturno, isključivo kad smo sami, ukazivao mi je na greške, na moguća poboljšanja, crtao mi kako to može bolje, donosio prastare knjige na nemačkom samo da vidim, da shvatim.

Uvek je to bilo sa simpatijom i više nego korektno; sarađivali smo nadasve pošteno, jer je imao (za naše pojmove) malko čudan, ali nadasve pošten odnos prema svom, ali i prema mom radu i novcu.

Kao čovek, veoma retko je sebi dozvoljavao da mi kaže nešto lično.
Da se ne lažemo, moj stariji kolega je bio toliko mudriji, inteligentniji i iskusniji od mene, da se čudim kako je uopšte hteo da razgovara sa mnom :).

Vrlo često sam mu pričala o svojim nekim ličnim i profesionalnim dilemama i kolebanjima, na čega me je on ponekad mudro usmeravao, nekad oćutao, nekad odgovarao nekom poslovicom ili izrekom (često na jezicima koje ne znam), a pretežno se smeškao, pronicljivo me gledao i govorio - eee, koleginice, neće to biti baš kako vi mislite :).

Pošto je naš posao takav da čovek mora jako brzo da raščisti gde je, ko je, i s koje je strane, ja sam nadugačko s njim razglabala svoje stavove na tu temu.

Moj generalni stav je bio da sam prvo - čovek, pa odmah posle toga - čovek koji se svojom voljom i željom zakleo da će da služi svom pozivu.
Imala sam "mitsko" uverenje da je moj poziv nešto nadnacionalno, nad-religijsko, nad-političko, neka vrsta "štita pred iskušenjima" koje nosi život kao takav.
Mislila sam da me moj poziv štiti od svih vrsta gorenavedenih provokacija, napada, svega sličnog.

Moj kolega se uvek jednako sa simpatijom smeškao na takve moje tirade, i odgovarao mi gornjom rečenicom.
Sve do jednom.

Ja opet počeh jedno isto, i u jednom momentu izgovorih:
Moj poziv je "moja religija".

Na čega mi on ne trepnuvši, trenutno odgovori, s kamenim izrazom lica:
Meine Ehre heißt Treue.

Moja čast je moja odanost.

Trenutno prepoznajući čuveni Himlerov citat, iz kojeg je i nastao moto SS, ja stadoh, i zinuh, blago rečeno.

Onda, posle dve hiljade godina tišine, moj stariji kolega poče da govori, tiho, smireno, ozbiljno, pažljivo birajući reči.

Da pazim šta govorim...
I da promislim o tome šta mislim.

Da svaka takva fraza može da ima vrlo mnogo značenja i da može da se interpretira na različite načine, a da je bitno jedino ono što se ne da izgovoriti.

Jer - neće čoveka spasti ni stav, ni znanje, ni zanat, ni struka, ni drago kamenje iz porodične zaostavštine, ni to što govori više jezika kao maternji, ni veština snalaženja, ni unutrašnja snaga koja prevazilazi glad, rane i strah.

"Oni" će uvek biti oko nas, i uvek će naći način. Vekovima i hiljadama godina sve funkcioniše isto - grabi se novac, a pre svega - moć.
A moć, kada se jednom stekne, više se ne pušta iz ruku.

Ja - i dalje zijajući, prepoznadoh opet Himlera....

Moj kolega je i danas živ.
Viđam ga često.
Uprkos tome što je od momenta ovog našeg razgovora i nadalje imao "zanimljiv" život, što je sahranio svoje voljene, ima isti stav, isto držanje i osmeh i jednako je lucidan, samo nosi novije leptir mašne.

Kad nasluti da ću da zaustim da mu kažem kako se svaki dan setim njegovih saveta i svega, podigne ruku, ja stanem, on se i dalje smeška, i pita - kako su moji...

Onda gledam kako odlazi - ni štapom se ne služi, usput vedro i s lakim naklonom odgovara na francuskom komšinici koja pokušava da šarmira gospodina doktora... Pripadnik starog naroda koji nikad to sam nije rekao.

Ilustracija: Despair.

Kako ja mislim da znam nešto

2011-07-17T07:00:00.001+02:00

God

U mom poslu (kao i u svakom) ima svega i svačega.

Normalno, najveći problem je kada nešto ne znamo.
To znači da nismo sigurni, da su mišljenja podeljena, da nemamo iskustva na tu temu, da ovo, da ono...

Međutim - ako kažemo da (u trenutku govora) nešto ZNAMO, onda je to u načelu TAKO.
Da probam da objasnim...

Kod nas rekla-kazala jednostavno ne funkcioniše.
Mislim, mi ne možemo tako da radimo.

Ja mogu "iz iskustva" da kažem ovo ili ono, u čisto stručnom smislu, ali to ne mora uopšte biti validno - ako nemam dokaze.

Kod nas se dokazi nalaze u naučim radovima; međutim, kako reče jedna koleginica ("biraju se najslabije naučne studije koje se predstavljaju kao naučna istina"), naučni radovi itekako mogu biti isfabrikovani, i to je tako u svakoj profesiji, pa i kod nas.

Zbog toga postoje sledeće stvari:
- medicina zasnovana na dokazima,
- kritičko čitanje naučnog rada,
- zdrava pamet.

Medicina zasnovana na dokazima (EBM) je vrlo kompleksna nauka, koja insistira na određenoj metodologiji.
Najjednostavnije rečeno - kad bi vi nešto istraživali - da DOBRO promislite kako ćete to izvesti, a da niko ne može da vam ospori rezultate.

Dakle, najvrednije su studije sa tzv. zlatnim standardom: da su prospektivne (imate grupu ljudi koje pratite unapred, godinama, a ne posmatrate neku situaciju unazad), da je randomiziran uzorak (najslučajnije moguće birana grupa ljudi, a da svi imaju jednake šanse da "upadnu" u istu), da postoji kontrolna grupa (ako npr. testirate lek, imate kontrolnu grupu), da je dvostruko slepa proba (da ni učesnici u istraživanju, ni sam istraživač pojma nemaju), i tako dalje i tome slično.

Dobar primer dvostruko slepe probe sam videla na jednom nedavnom seminaru: vođa kursa je dao tri koverte učesnicama koje su se same javile (da mi pogađamo kod koje je ono što je stavio u koverat).
Ni on, ni one, ni mi nismo znali u kom kovertu je bila tražena stvar, a sve tri koverte se spolja nisu mogle razlikovati.

Sad zamislite da planirate tako šta na 100, 500, ili 50.000 ljudi, i da niko (u stručnoj javnosti) ne može da vam ospori metodologiju.

To je validan naučni rad.

A onda postoji i korak dalje: tzv. pregledni članci, ili review articles.

To su radovi koji SUMIRAJU ovakve radove kakve sam opisala - iz celog sveta - i donose zaključak po posebnoj metodologiji (vrlo oštroj, i vrlo preciznoj).
Onda to ima pravu težinu - postoji posebna baza podataka za takve radove, to je Cochrane database.

Kritičko čitanje naučnog rada je posebna priča, uči se tokom više predmeta, vežba, prezentuje i brani pred kolegama, da ne gnjavim...

Zdrava pamet u proceni je uvek dobrodošla; kod nas se ne smatra neetičnim da npr. farmaceutska kuća plati celo istraživanje.
Neetičnim se smatra da se to prikrije.

Dakle, bilo kakav sukob interesa (makar i srodstvo s urednikom časopisa :) MORA da se iskaže na posebnom obrascu, za svakog ko učestvuje u radu.

Ako je stručni časopis visoko na SCI listi, ima ojači impact factor, itd. - jednostavno neće primiti na objavljivanje rad koji ne zadovoljava ŠUMU kriterijuma kakve opisujem.

I zašto ja sad izdavih ovoliko s ovom pričom...

Kad kažem da nešto ne znam, onda ne znam.
Mislim - znam onoliko koliko izuzetno načitani laik, ili koliko se može naći online.

Kad kažem da nisam sigurna, to znači da znam obično vrlo mnogo, ali mi radovi i saznanja ili nisu up-to-date, ili ih ne smatram značajnim.

Ali, ako kažem (pogotovo ako napišem) da je nešto TAKO, onda verujte da jeste.
Ja ne mogu sebi da dozvolim da javno izađem s nečim što MISLIM da je tako ili ovako.

A zašto sad ovo...
Zato što mi se ceo život događa da svi znaju bolje.
"A moja lična iskustva su takva, a i u mojoj porodici...A ja sam čitao..."
I tome slično.

A opisane baze podataka se itekako plaćaju, i itekako im ne može pristupiti slučajan surfer...

No, bitno da ja - bar ponekad - mislim da znam nešto :(.

----------------------

P.S. :))))

Ilustracija: JosephHoffmann.

Učenje stranog jezika

2011-07-16T05:38:00.000+02:00

Čitam malopre tekst Marka Rakara "Ne da mi se", i mislim kako to izgleda oko mene.

Nekako mi deluje da deci to ide lako.
Ako dovoljno rano krenu da uče engleski, kao punoletni nemaju ni naglasak, i govore kao maternji.

Tu vidim dve nevoljice.

Jedna je - što roditelji nekako ne dobacuju da engleski na još višem nivou - još više košta. Kao i drugi jezici.

Kad je moje dete došlo do poslednjeg nivoa učenja engleskog, jedan rođak se otvoreno zapanjio cenom.
Čovek koji ima para, koji je obrazovan, koji ima dete kao moje, koje je učilo jezik...

Onda sam mu ja objasnila da (po meni) to ide jednostavno tako: kad je u zabavištu, dolazi im "tičerka" svako malo, i to je koštalo red veličine današnjih 500 dinara mesečno.

Onda je pošla u školicu (zajedno sa osnovnom školom), pa je to bilo kao otprilike kao 20 eura mesečno.
Onda su mi posle tri godine rekli da treba dalje da ide na privatne časove - što je već daleko "zanimljiviji" iznos od prethodnog.

A ćasovi za pripremu za poslednji ispit, koje sam plaćala u tom nekom periodu (dete od 17 godina) su bili da se obrne čovek, kao i sam ispit što je koštao.
Dolazile su profesorice iz Beograda (sa fakulteta) da je uče...
Šta tu ima nejasno?

Isto kao i sva druga školovanja.

Druga nevolja sa decom, koliko ja vidim, je - da ne nauče ništa.
Mnoge te neke školice služe samo da deca "idu na engleski", a niti roditelja mnogo zanima šta se tu konkretno nauči, niti je kako mi deluje za samu školicu jezika posebno značajno koliko STVARNO znaju engleski njihovu mali polaznici.

I onda dođemo dotle da sva deca u uzrastu od 18 ili 20 godina (i starij) "znaju" jezik, tečno govore, ali kad treba da komuniciraju na "ozbiljnom nivou" ili pišu službene dopise (profesori, razmene, ovo i ono) onda ipak zovu onog koji ima ozbiljniju diplomu i znanje nego što je njihovo, poneto iz "školica".

Sa odraslima je veselje :).

Ima ih kao što sam ja - koji će progovoriti tečno, koji pišu sjajno, ali je engleski zastareo.
Meni su 1001 put rekli da mi je engleski "previše konvencionalan", dakle - ne služim sa sa "yo, bro" i sličnim...:).

Ima ljudi kao jedan moj profesor - koji su kao odrasli (oko 40-te) naučili engleski, i to sjajno, i na akademskom nivou, ali imaju izgovor kao Rusi u lošim filmovima :).

A ima, kako reče Marko, onih bednika koje je "nateralo"...
Kojima plaća firma, ili koji moraju bez svoje motivacije da idu na časove i nađu neku diplomicu.

Oh, takve sam viđala mnogo puta, jer oni su stvarno paćenici.
To se posebno dobro vidi kad komuniciramo online (imaju OS na srpskom i aplikacije na srpskom), i ne snalaze se nikako na ma kom drugom jeziku.... Doktorsko veselje.

A o tome kako je profesorima koji uče takve - silom naterane odrasle kojima još i neko drugi plaća, ihaj...

Jednom mi je jedna takva profesorica, inače iskusna i dobrih nerava, u očaju pokazala završni test jedne od grupa odraslih kojima je predavala....

Pitanje je bilo da napišu komparaciju prideva, i jedna polaznica je napisala ovo:

a) nice _______ ________
b) fast ______ ________
c) good ______ ________
d) tall _______ ________
e) long ______ ________
f) easy feasier feasiest

.... i takav je ceo test :).

Tako da - po meni, mi osim što ne znamo srpski - ne znamo ni engleski...

Ali mislimo da znamo, što je pola posla :D.

Ilustracija: tx-english-ch.com

Kako nekog naučiti da pere zube

2011-07-15T13:54:00.002+02:00

Pažnja! Ima strašnih slika medicinskih stanja i intervencija!
RAZMISLITE DA LI ŽELITE DA OTVORITE STRANICU!

Da zanemarim neko stručno znanje, uzmimo da ima par osnovnih pristupa.
Zamislite da ste na mom mestu, i da vam dođe pacijent sa svim i svačim u ustima - i, normalno, neopranim zubima.

Ja mogu da se zgranem; da ga naplašim šta će sve da mu bude ako me ne bude slušao; da će ako sve ostavi tako - da otekne da ga rođena mati ne prepozna.
I ako otok dotle dođe, da je potrebna prvo drenaža, koja može i OVAKO da izgleda...

Mogu da kažem da će pre 35-te da pogubi zube od parodontopatije - ako TAKO nastavi da ne pere zube.

Mogu tako ceo dan, i da SVE bude jako uverljivo, verujte meni, i da ima medicinsku osnovu, i da itekako niko ne može da mi oponira.

Alternativna varijanta je ono što ja radim

Zainteresujem se za čoveka; slušam ga pažljivo, navodim ga da sam priča o tome koje probleme ima.
JAKO se trudim da ne vidi znaka osude (jer i nema :), pokušavam da ga ohrabrim, a govorim mu o realnim opasnostima i strahotama samo ako procenim da je dovoljno stabilan da "podnese na nogama".

Već rekoh da o nekim strašnim stvarima mnogo promišljam, i noću ne spavam, jer je konkretno ta priča izgledala ovako:

...A takav karcinom se može dobiti i od stalne iritacije krnjucima pokvarenih zuba, a operacija takvog karcinoma izgleda ovako (da, mi smo asistirali onoliko OVAKVIM operacijama, koje traju satima i satima):

Da, imali smo dva semestra ovakve hirurgije, odgovarajućeg šefa katedre, pa isto to na pripravničkom, pa na specijalističkom stažu...

-----

Isto ovo važi za sve.

Nekom ko je mlad, drčan, jezičav, može verovatno da se predoči da će završiti negde na robiji, kako to izgleda (sa PRIKLADNIM slikama) i sve slično.

Nekom ko živi na brzoj hrani može da se predstavi kakav će da ispadne (pogledajte npr. Super size me), OPET sa sve slikama i nalazima.
I DOKAZIMA.

Na nekog to deluje motivišuće...
Valjda.

Na nekog ne.

Šta bi na vas pre delovalo?

-----

Tekst namenjen mom mladom, dragom anonimnom prijatelju kojem ne mogu u 140 karaktera da objasnim šta mislim o nekim stvarima.

-----

P.S. 14.41 h.

15.20.

Ilustracije - RAZMISLITE DA LI ŽELITE DA VIDITE OVE SAJTOVE:
Abscesstooth.info
Maxilofacial.info
Entusa.com
Uvoent.ca

Nemojte se pecati, kolega

2011-07-12T07:29:00.001+02:00

Juče videh kako kolega reče nekom na tviteru:

@cistacica :
Ja ucim 20 godina svoju nauku, operisem, pisem radove, idem na kongrese... Odakle ti pravo da to ocenjujes jer ti se ne svidja DS?

... i onda krete da objašnjava šta se događa kod razvrstavanja đubreta, kako nema komunalne policije u dovoljnom broju i tome slično.

Onda mu rekoh da bude ljubazan i ne objašnjava meni (nama) kako izgleda realan život, i da ću mu napisati šta mislim o tome što ga neko procenjuje u stručnom smislu.

Vidite, kolega...
Uzimam sebi za pravo da vam kažem neku reč na ovu temu prosto zato što mislim da doktor na neke stvari ne treba da se peca, a i ako reaguje - treba to da radi na drugačiji način.

Ne znam kako su vas učili, ali mene su učili da sam doktor.
Učili su me da to znači samo da imam jedan papir, koji mi daje formalno, zakonsko pravo da radim posao koji volim, i još: da je to samo skup specifičnih znanja koja mi omogućavaju da učinim nešto određeno.

U čemu se može biti dobar - ili ne.
Sasvim isto kao što neko može biti dobar serviser, moler ili advokat.

Pravi doktor mora da zna šta mu je profesija, mora da ima "herca", mora da zna šta zna, ima osećaj ispunjenosti kada radi to što radi, ponekad sanja pacijente, i sve tako dalje i tome slično.

I, doktor je (prema Zakletvi) skroman čovek, (prema Kodeksu) ne hvali sebe niti kudi druge, ne priča o tome koliko ima godina školovanja, radova i slično...
Jer nema potrebe.

Ja shvatam u potpunosti da ste vi, vrlo verovatno, alpha dog, većina nas jeste.
Ali to nema potrebe govoriti.

Dobro će za vas reći vaši pacijenti.
I to će ostati među vama.

Jer nas ima raznih; a Prave sam opisala.

I kada vas neko napadne kao doktora, pročitajte još jednom ovaj tekst od malopre.

A onda pročitajte ovo, i ovo, a dobro će vam doći i ovo.

Ah, da - i ovo.
Jer ova priča, o tome "čiji je duži", je tipična za nas.
No, kako rekoh, živi ljudi sa kojima ste u kontaktu - ne prepoznaju REČI.
Doktor ne priča o sklekovima.

Kao ni bilo koji drugi profesionalac.

Problemi u komunikaciji se rešavaju boljom komunikacijom, čudo Božje :).

Ako meni neko online kaže da me plaća duvanska industrija, i ako ga pozovem da mi objasni, ispašće da se osetio lično pogođenim nečim sasvim trećim, da sam ja samo gromobran u celoj priči, da uopšte nije loš čovek i da je vrlo inteligentna osoba, i čak da mogu da pomognem nešto.

Ali za tako šta treba da napravite swirl u načinu razmišljanja.
Sve ovo što sam rekla i što ima po ovim postovima se uči ceo život, i to je isto profesija.
Ako ne znate, ne umete - gledajte druge, pitajte, kazaće vam.

Ne bi verovali šta sve svima nama kažu, pa smo opet živi i zdravi :).

Imate online dosta kolega i koleginica koji su poštovani, umeju da komuniciraju, čak su i voljeni. Pogledajte njih.

Nemoje se prevariti da potcenite ljude koji su online.
Na spisku onih koje pratim i koji me prate je zadosta izuzetno inteligentnih ljudi, koji itekako misle svojom glavom... A ima i onoliko doktora svih mogućih nauka, uključivši i medicinske.
Samo kažem :).

I još nešto: nemojte ovo shvatiti lično, vidim da ste tome skloni.
Ja ovo što je rečeno govorim svim mlađim kolegama; znam da ste na vetrometini.
Svi smo.

Neko se u šibanju vetra drži dobro, postaje poštovan (i online), bio političar, lekar, programer, PR...
Neko nikad to ne stekne.

The choice is yours.

.....

Ima neke veze: Političarima na tviteru.

Ilustracija: TurboSquid.

Zašto valja biti rospija i ako niste

2011-07-10T22:25:00.003+02:00

Malopre videh tvit @anjastanisic :

a one pijane klinke od sinoc sto su zvale mog muza da se slika s njima zapamtila sam vas

...pa mi bilo na vr' jezika da joj kažem da bih ja drugačije, al' se zaustavih :).

Prvo, po prirodi nisam ljubomoran čovek. Posesivan da, ali realno ljubomoran - ne.
Drugo, moje muško ume samo da se spase.
Treće, nisam osoba sklona rospijanju unaokolo, niti čemu sličnom.

Međutim, ima tu jedna druga stvar.

Neverovatan je broj žena koje su spremne da koketiraju sa nečijim muškim, a u prisustvu supruge/devojke istog tog.
Taj deo meni nije baš jasan, ali i ne mora da bude, Bože moj :).

Koliko sam ja dosad uspela da vidim obično je to "rekreativno (znak pitanja :) flertovanje" na nekim većim skupovima, mada ima žena koje se ne ustežu ni ako ima pet ljudi.

Mislim, ako je devojka ili venčana kulturna, ili ako koketu samo onako, ružno gleda i slično, to obično nije dovoljno.

Daleko je bolje odmah napraviti SCENU, ako je moguće sa dramom, larmom i psovanjem, da vas čuje bar pola dvorane, svatova i sličnih.

Prvo - dotična će odma' da o'ladi.

A drugo - i još bolje: s godinama ćete izaći na zao glas - kao zmija.
Dobro, vaš partner može izaći na glas kao "jadni muž one zmije", ali dobit je daleko veća :).

U čemu je poenta: ja sam primetila da ako u startu misle da ste veštica, krokodil, čegrtuša i šta sve ne - neće ni pokušati.
NIKAD.

Ni kad ste tu, ni kad niste.
Čak i tvrđe kokete, sponzoruše i sve podvrste neće ni pokušati da priđu nekom vašem, garant.

A ima još jedna vesela stvar: ja sam to samo jednom učinila (spektakularno, doduše :D), a moj muž se očarao :).

Prvo što se silno razveselio (kao i okolina, normalno :), a drugo što je to shvatio kao kompliment, znak da smatram da je on "moja teritorija" - nije svaka fina žena spremna da se tek tako izdere na onu drugu :D.

Da ne govorim kako je zainteresovana dama nestala u trenu, a njenog muža samo što zemlja nije progutala...

Kako god, ja sebi pribavih glas prave rospijetine po tom pitanju, nije loša stvar uopšte.
Zao glas se daleko čuje... :D.

A što se tiče ove dečice iz Anjinog tvita, to se šamara odma' na licu mesta, kakvo tvitovanje...:))).

My twopence, Anja :*.

----------------

P.S. Ovim se zvanično oglašava da su @DecakVecni i @nemanjqua primljeni u #RospijaClub kao počasni članovi, znaju znanje :).
Čestitam :).
----------------

Obavezna literatura:
Odgovor onom #RospijaClub-u by @DecakVecni

Ilustracija: Fierce snake or Inland of Taipan (deadliest snake in the world)

Twitter profili. Sad vi? :)

2011-07-08T14:44:00.000+02:00

Ima ljudi sa kojima onoliko čavrljam, a da nikad ne pogledam šta im piše u profilu - osim ako mi eventualno treba da znam odakle su i slično...

A ovo su neki tekstovi raznih veselih ljudi sa kojima dolazim u kontakt :).

@PhTx3:
Dve reci: teska osoba. Je l' to dovoljno o meni?

@masheenka:
Povoljno bacam hejtove s provjerenim matorim hejterima po tajmlajnu. Jeftinije od psihoterapije. Poklanjam mačke.

@Tomcaa:
Random lik, student računarskih nauka, bloger, muzičar, pozitivac. Wannabe wannabe. Često pišem ćirilicom i mislim ozbiljno. Pratite na sopstvenu odgovornost.

@Spooky_86:
ja sam margarin UPOZORENJE: Gušenje tajmlajna zagarantovano, pišem mnogo i često, imam dete pa pišem i o njemu.

@Ivanizmi:
Don't mistake my kindness for weakness.

@365LSD:
365LSD je grupa čarobno-manijakalnih a pritom i sredovečno-melanholičnih alkoholičara i svi su ćelavi.

@_Unretired_:
RT-ujem cesto, serem kao foka, podjebavam strance, pokusavam nekada da budem smesan a strpljenje sam izgubio u siromastvu

@gocfonstrauss:
Iz dlana mi sija sunce. Imam srce za sve pametne i dobre ljude.

@EmilijaMimmica:
We do not stop playing because we grow old, we grow old because we stop playing.

@TomaNikolic:
Jebes ti ovaj post

@AuroraNS:
Roads are for journeys, not destinations...

@Puslice:
Škrgućem zubima u snu i noge su mi uvek 'ladne. Ne volim zimu. Ne jedem brokoli. Volim muziku. Volim more. Obožavam mačiće. Nekad lažem, a nekad ne.

@Tourettte:
netko. negdje. nesto. spamer po vokaciji. beware. (ozbiljno prije follow pogledajte tl i provjerite želite li to gledati na vašem tl.) reklamacije ne uvažavam

@Daggerstone:
The cynical bastard you will love to hate

@web_neki_tamo:
U potrazi za mršavim hot sexy tviterašicama...

@DokonaPopadija:
Mračim po žurkama, smejem se na daćama i brbljam u minutima ćutanja. Please, don`t follow me, I will not follow back

@BabaStraja:
Onaj mali, penzioner što skače po zgradama

@Srdjee:
Kad porastem zeleo bih da budem inzenjer :) Nemam blog, ni FB. Ne gledam TV, ne koristim antivirus, ni antibiotike. Underestimated from day one. Im a surprise.

@SexCigarsBooze:
Dedicated to promoting the benefits and enjoyment of daily sex, coffee, cigars & alcohol. Sex is like air; it’s not important unless you aren’t getting any.

@HKomljenovic:
Izvršni dopredsjednik Komisije za odvajanje žita od kukolja (KZOŽOK) i doživotni počasni član Kluba liječenih matematičara (KLM). Ne volim majonezu.

@Nidzo:
Drugi o meni :) : @zubarica - uspešan menadžer, 'na opasno' ošišan, dobar u duši :)

@ITkutak:
Zastupnik pozitivne strane priče. Samostalni aktivista u poslu sa zmajevima. Ne lovim ih, komuniciram sa njima. Ne bojim se vetrenjača jer znam kako rade.

@Kaldrmas:
Pametan a neupotrebljiv. (Nije ovo moja stvarna persona. Moja stvarna persona ne zna gde je levo.)

@Dzangrizalo:
Ekletantan egzemplar ortodoksnog dzangrizala. Kapetan od #brodludaka

Moj tekst u profilu verovatno znate kako izgleda u potpunosti...:

So if you meet me
Have some courtesy
Have some sympathy, and some taste
Use all your well-learned politesse
Or I'll lay your soul to waste...

I, za kraj:

@Plagosus:
Never explain yourself.
Your friends don't need it and your enemies won't believe it.

A kakvi su vama zapali za oko? :)

Ilustracija: Mashable.com

Pivo

2011-07-07T05:24:00.000+02:00

Jako je teško naučiti piti pivo.
Potreban je uporan rad na sebi.
I na pivu, mislim :).

Kada dođe lepo vreme, ja se obično odvozam biciklom po keju, otplivam jedan krug u Dunavu, popijem kafu i vratim se kući.

Pre više godina, ja primetih da u to doba (8 ujutru) na Štrandu sede vrlo fine stare gospođe, malko čavrljaju, i - piju pivo.

Znate one u jednodelnim crnim kostimima, sa biserima oko vrata i otmenim šeširima.
Baš kako sam ja naumila da živim ako omatorim, jel'.

Samo jedan problemčić: ja dotad nisam ni liznula pivo.
Dakle, to treba da se navežba.
Mo'š misliti, jaka stvar, mislim ja. Piće k'o i svako drugo.

Probam ja jedan dan malo piva - odurno.
Onda kažem mužu, jer ko će me naučiti ako neće bližnji, jeltakotakoje.

I krenemo mi zajedno; on mi naruči jedan mali pills, ja uspem nekako da popijem onako, s prsta.
On ostatak.

Tako je to išlo stalno. Neće, pa Bog.
Dođu kod nas prijatelji, njih dvoje piju pivo na plastične dvolitre, moj muž pomalo (iako UME), a ja samo lizuckam.
Tragedija.

Ni pedalj da se približim otmenim bakicama s plaže koje naručuju krigle...
Međutim, pošto niko nije stigao dovde gde sam ja a da nije bio vrlo tvrdoglav, upornim radom i zalaganjem ja dođem do cele flaše malog piva.

Dakle, trebalo mi je otprilike deset godina, i dva sata.
Mislim, treba mi otprilike sat i po - dva da popijem malo pivo.
I tu je kraj, ali Bože moj, uspeh :).

Usput, ja u mojim svakodnevnim jutarnjim posetama Štrandu, primetih grupicu deda, koji se kartaju i čitaju novine u tih pola sata dok ja pijem kafu. Ne bih ni primetila, nego su drugačije razvrstali stolice...
A dede me VRLO znatiželjno gledaju (curetak, šta je reći :), pokušavaju da započnu razgovor, jave se svako jutro...

A ja nisam nimalo željna priče ni zamornih deda u to doba, pogotovo ne nekog startovanja, makar i otmenog. Jer čiče su bile fini ljudi, nema šta.
Pokušavala ja toga da se ratosiljam, ćutim, ovo-ono, ali jok.

I onda mene moj muž nauči šta da radim...
Sledeće jutro ja sednem, dede se jave, kulturni ljudi.
Dalje nastave da se kartaju, a sve ispod oka merkajući mene-me.

Ja - praveći se da ne vidim kako me proučavaju - dignem ruku i dreknem na konobara iz petnih žila:
VEL'KO NIKŠ'ĆKO!

Momak donese, ja otpih nadugačko, držeći flašu između drugog i trećeg prsta, i spustih flašu (sa kažiprstom u flaši) - pod stolicu.
Zbog sunca.

A to je jedini put da sam popila celo "zidarsko" pivo - iz inata :D.

Pogledali me nisu narednih više godina, i danas me zaobilaze kad me sretnu :D.

Elem, posle svega... Kad je toplo, i ako sam žedna, mogu da popijem malo svetlo pivo za oko sat vremena.
Ha, šta čini vežba! :))

Kako je s vama? :)

----------------

Pročitajte: Pivo by @Mahlat

Ilustracija: MyBeuatyWonderland

Beda

2011-07-06T09:05:00.004+02:00

Svaki dan, idući od kuće do posla i obrnuto, prolazim pored nizova i nizova lokala.

Do pre 3-4 godine tu su bili: butik (pristojne, šivene garderobe), par pekara, apoteka, frizer, obućari, krojačica, priprema za štampu, kopirnica, menjačnica, Kinez, pedikir/manikir i to, školica stranih jezika, par kafića, picerija, trafika, knjižarica, pošta, par prodavnica prehrane...

Tokom vremena, ljudi su polako odlazili.
Prvo jedna radnja prehrane, pa Kinez, pa butik, pa tako redom.

Šta je ostalo?
Frizer, ali jedva.
Jedna pekara (treća, prve dve su se zatvorile).
Salon lepote (ali treći po redu u istom lokalu, onaj iz prvog dela priče je odavno otišao).
Veliki kafić i picerija.
Poštu i ogranak gradske biblioteke ne računam.

I - MNOGO praznih lokala.
Pod "mnogo" podrazumevam na desetine...

Šta se otvorilo?
Još jedna apoteka (postojeća je pred izdisajem), pet-shop (koji će brzo da zatvori, kako mi deluje), ogroman "Simpo" salon nameštaja, i - kladionice.
Ah, da - osim toga, i - kladionice.

I ima još nešto: postojeće radnje (koje god da su, frizer, stara apoteka, itd.) - skraćuju radno vreme, to vidim u poslednjih nekoliko meseci.

Postojeći (nekad vrlo kulturno opremljeni) objekti su vidno sve lošije održavani, osim što sve kraće rade...
Frizerka još nije uspela da zameni razbijen veliki izlog, preskupo je.
Ili, da zanemarimo frizerku: u (vrlo glamuroznoj) teretani u sklopu (skupog i dobro vođenog) hotela - jednu kvaku nisu opravili već ihahaj... U teretanu se ulazi sa druge strane.
A verujte mi na reč da je bilo SJAJNO održavano.

Normalno, treba biti slep i gluv da čovek ne zna šta je sve u pitanju.

Međutim, nije to samo spolja vidljiva beda.
Kad malko čovek promisli - i pažljivo gleda - lepo se vidi šta ide, a šta ne.

Takvi smo.
Biblioteka nema paučine jer penzioneri dolaze da čitaju novine.
Apoteka opstaje jer drži ogromne količine parafarmaceutika - koleginice mi otvoreno kažu da bolje od toga zarađuju nego od ma čega drugog.

O kafićima da ne pričam, uvek imaju gostiju, i rano ujutru, i u podne, i uveče.

Ali - kladionice?
Možda mi i nismo tako bedan narod kako mislimo...
Finansijski.

Napomena:
Živim u urbanom delu tzv. dobrostojećeg grada u tzv. dobrostojećem delu zemlje.
Dragi čitaoci iz drugih delova grada i iz ove dobrostojeće zemlje (gde nam ide nabolje) - molim vas, slobodno pišite kako je kod vas.

Zida li se bazen, već drugi otvoreni na 350.000 stanovnika...
Ili vam je prvi najbliži već samo na 350 km od vas?

Hvala.

--------------

Pogledajte:

Utopija koja istrajava uprkos živom blatu (Novi Beograd) by @ZliPodstanar

Šta nam nudi ovaj grad by @SarcheZmajche

Ilustracija: Movie-list.com

Pismo prijatelju

2011-07-05T09:38:00.000+02:00

Na blogu Dragana Varagića Stefan Jocić reče i ovo:

"...sa većinom “eksperata”, političara, korp. ljudi, ne možete imati normalnu komunikaciju.

Ni uživo, a ni preko interneta.
Lično sam više puta bio ignorisan (konkretno na Twitter-u) od strane mnogih “zvezda” blogosfere, ljudi iz IT profesije i sl.

Koliko god sebe smatrali savršenima, mi to nismo, ali se zato tako predstavljamo. Zanimljiva situacija, koja mnoge obične ljude nervira, u blogosferi i tvitosferi (da ih tako nazovemo) jeste ta grupacija određenih ljudi.

Normalno je da postoje grupe ljudi koje se međusobno druže. Ljudi još od malih nogu počinju da oko sebe prave “krug” ljudi i uče selekciju. Ali ono što mi imamo u blogosferi je zapravo sistem koji radi po jednostavnom, a opet vrlo kompleksnom sistemu.
Ono što ljudima tu smeta, barem prema razgovorima sa više ljudi, jeste preterano isticanje tih ljudi skoro svuda na domaćem web-u. Oni su postali standard (mada ima zasluženih kao Torbica npr. koji je cool), i njihovo mišljenje se svuda protura.

Da bih dočarao na šta mislim, uzeću recimo za primer nekih 6 osoba, koji su IT eksperti i “ugledni” članovi blogosfere.
Nazvaćemo ih Osoba 1, Osoba 2… Osoba 6.
Osoba 1: Osoba 6 je tako cool lik i vrlo je profesionalan. On je najbolji iz te-i-te oblasti.
Osoba 6: Jutros je Osoba 1 odradila ekstra posao, vrlo talentovan. Objasnio je!

Na sličan način osoba 2 hvali osobu 5, a osoba 3 osobu 4. I to tako svuda na internetu (po forumima, blogovima, portalima, novinama).
Samim tim kreiraju krug koji se nameće u svim porama interneta.

Ovo je, naravno, sasvim isto kao u mom poslu, kao u svakom.

Međutim, povlači za sobom još nešto, što nisam primetila da je ko pomenuo...

Grupa samoprivilegovanih ne dozvoljava da iko "prođe" pored njih, sa nekom svojom idejom, zamisli ili radom, ma koliko bio dobar.

U mom poslu to izgleda tako da će "vodeća" osoba, ako iole ima uticaja (a IMA, da se ne lažemo) gledati na svaki jedan način ili direktno da onemogući nekog sa novom, boljom (ili čak isplativijom) idejom, ili će gledati da mu bar ne pomogne, ako ikako može.

Mislim, može da se desi da "novi igrač" nije baš tako bespomoćan i bezazlen, pa "krug izabranih" ne sme direktno da mu podmeće klipove pod točkove, ali itekako može da mu ne pomogne.

Šta je ovde tragedija...

1. Nema pomaka napred.
"Izabrani" obično drže status quo, prebiraju neke svoje slave, premeću iste stvari, kako Stefan reče - veličaju jedni druge i uzajamno se tapšu po ramenu, od svog (muva) poduhvata/projekta prave slona (pri čemu ostali "sadrugovi" dodatno daju "eho", pa ispadne ceo mirakul), i sve tako dalje i tome slično.
Svi znate kakva je situacija na fakultetima, u zdravstvu, u politici... To je to.
Napred nema.

2. Ne događa se ništa za opšte dobro.
I ovo je prosta logika, i tipična za svaku struku, uključujući i moju.
Normalno je da "izabrani" rade primarno za svoj interes. Uvek je prisutna stara srpska: "A di sam tu ja?".
Pošto su mladi (ili mlađi) potencijalni konkurenti, to niko normalan neće podržati. Posebno što ti ludaci često imaju ideje prepune entuzijazma i sličnih idiotluka.
Drugo - nešto za opšte dobro će "izabrani" podržati (opet) samo ako imaju interesa.
A u svakom početku toga em nema, em zamisli od opšteg interesa obično nisu profitabilne, em opet ono od malopre: što bi neko drugi osim njih isplivao kao "izabrani", a bara je već premala?

Ili, drugačije rečeno:
Zašto ljudi koji imaju realnu moć - ne iskoriste tu moć za nešto STVARNO korisno i dobro, za sve nas?
Ne blogere, ne tviteraše, za sve nas, žive ljude?

Odnosi se i na ove moje...

Ovo je posvećeno jednom od ljudi koji je svoje znanje i vreme iskoristio za dobro svih ljudi. Jeste i sebi učinio, ali to što je stvorio je - za sve.

E, da: da se neko ne bi zabunio u ovoj priči - ja nisam "izabrana" :).

P.S. Stefane, znam da sam dosadna na smrt, ali, kaži mi još jednom da nisi mojih godina...:).

Ilustracija: Influence.

Trebalo mu je vremena...

2011-07-03T10:37:00.000+02:00

...da shvati da ne želim da dobijem komplet gedora za rođendan, ili (ali, fenomenalnu!) dasku za peglanje kad dođe s puta, i sve tako nekakve stvari :).

Kao i svaki pametan čovek koji uvek promišlja o tome kako nešto ide i zašto, polako je, razgovarajući sa sobom, počeo da shvata.

Mislim, fakat je malko čudno ako žena ne baš da voli (fenomenalan, vrlo kvalitetan!) komplet šrafcigera na poklon, mada od srca primi i deluje zahvalno...
Mora da je nešto drugo u pitanju :).

Onda su polako, pipajući obazrivo, počeli da se pojavljuju komadi nakita.
Pošto je video da je to naišlo na oduševljenje, pažljivo i promišljeno je nastavio sa delovima odeće.

Od nemačkih farmerica, kožnih patika i tako, do svilenih firmiranih pariskih marama.

Vrlo je interesantno da sve što mi kupi bude tačno po mojoj meri, i tačno po mom ukusu; takođe, tačno prema delovima garderobe koje već imam.
Farmerice recimo budu klasične, ženski kroj, broj u milimetar...

Osim toga - sve što kupi je vrhunskog kvaliteta. Ako su patike - kožne su, ako su platnene - opet su izuzetno kvalitetne, firmirane ili ne.

Dobro, ima tu i malih omaški: kupi mi odjednom dva para patika (različite boje, recimo :), ili - odjednom tri ili četiri parfema.
Svi mu "liče na mene", a nije bio sasvim siguran :).
Nijedan nije promašio...

O tome šta donosi ćerki, to nije za priču...:).

Mislim, nema potrebe da kažem da se obradujem, jer svako bi se obradovao iznenađenjima koja su tačno za njega, potrebna, po njegovom ukusu...
A posebno se obradujem nečemu što je onako, iz duše dato.

O, toga ima jako mnogo :). Gde god se okrenem imam neku voljenu stvar, koja mi je baš onako, srcu prirasla, i koja je s ljubavlju birana baš za mene...
I sto puta kažem da mi ništa ne treba, i opet donese nešto - baš interesantno, i baš eto slučajno je naišao... I oči mu sijaju dok ja skidam omot i zijam....:).

Mada nekako mislim da mu još uvek, negde intimno, nije sasvim jasno zašto ne želim (izuzetan) aparatić kojim se proba napon na kućnim aparatima, ili kit sa milon delova od kojih možete napraviti npr. helikopter koji leti, a u srazmeri 1:5.000...:).

Ilustracija: Mozaik mačka, ručni rad, mislim da je iz Barcelone, ne sećam se.... Žao mi je što ne mogu bolje da je uslikam :).

A sad: cela istina!

2011-07-01T08:22:00.006+02:00

Posle nekoliko meseci na ovom blogu, mnogo mailova, 20-tak hiljada tvitova i ne znam koliko DM-ova, vreme je da sve sumiram.
Navešću samo najznačajnije, i ono što se najčešće pominje, izvinjavam se onima čije mišljenje ću izostaviti.

Dakle, ja sam:
- Jevrejka (drugo mesto dele: Mađarica, Rumunka),
- velikosrpkinja (sigurna sam da ide zajedno sa gornjim :),
- autonomaš (slaže se uz gorenavedeno),
- Nazaren(ka).

Plaćaju me:
- strane agencije (na žalost, ne precizira se koje, da znam gde da se obratim za novce :),
- domaće agencije (isto se ne kaže koje),
- Služba (valjda se zna koja, a nadam se da nije stomatološka, malo zarađuju),
- Miloje Sekulić (hvala, Miloje :),
- @NikiBGD (hvala i tebi, znala sam da si velikog srca :),
- duvanska industrija,
- farmaceutska industrija (šteta što nije dental, oni imaju više para :),
- sve partije koje vam mogu pasti na pamet, a na prvom mestu - Savez Vojvođanskih Mađara (da bi vršili pritisak na Budimpeštu zbog ne znam čega).

Prijatelji koji mi pišu blog-postove su:
- @mahlat,
- @istok (oboma se zahvaljujem i odužiću se čim se upoznamo :),
- @irecevic (važi gornje, čim se vidimo i drugi put :),
- pojedini članovi Spskog lekarskog društva (ne precizira se ko),
- članovi Srpske Narodne stranke (isto se ne precizira imenom).

Što se tiče porodice:
- imam 3-5 muževa (nisam uspela da shvatim da li istovremeno ili sukcesivno, ali nje loše, morate priznati),
- imam dva deteta, jedno usvojeno (verovatno je u pitanju mili Zeka :),
- imam više dece, koje sam ostavila bivšim muževima (ne znam o koliko dece/muževa se radi),
- imam nameru da usvojim još dece.

Ja lično sam:
- visoka plavuša (hvala, hvala :),
- muško (ovog ću se setiti kad budem sledeći put menjala točak na kolima :),
- medicinska sestra,
- volim mlađe muške,
- volim starije muške (u smislu mnogo starije, a s obzirom na moje godine - to bi verovatno značilo od 80 :).

E, da: ovaj blog samo izgleda spolja kao blog, inače je custom-made sajt koji je pravila DizajnZona, tako da su moja kukanja na padove Bloggera samo podmetanja (verovatno Agencija, Službi i sličnih).

Još jednom se izvinjavam što nisam baš sve uspela da nabrojim, nadam se da se dotični neće uvrediti.

Ako vi imate još kakvih ideja, samo slobodno, ja sam spremna da upoznajem sebe još decenijama, Bože zdravlja :).

EDIT:
Hvala, carevi ste :))).

(Petak, 01.07.2011. u 12.20)

----------------------
Pročitajte:

Ko to dahće po blogovima by @AmarilisOnline

Kako je Mahlat postala Buda by @Mahlat

Ilustracija: SelenaDelesie.

#osnujitinesto

2011-06-30T14:38:00.004+02:00

Koliko ja mogu da vidim, prisutne su otprilike sledeće struje:

1. Ljudi koje "stvar" uopšte ne zanima.
To su pretežno ljudi koji su online usput, uz posao koji inače obavljaju, programeri, moja struka, svi slični, koji se ne upuštaju mnogo u socijalne interakcije, često razgovaraju PHP jezikom i ne zanima ih posebno backstage komunikacija.

Obično nemaju ni vremena, mada ponekad zainteresovano posmatraju šta se događa.

2. Ljudi koji su načelno zainteresovani, ali ne žele da daju podatke, imaju otpor prema stranci kakva god da jeste i sve tome slično.
Ovde je malko teško razdvojiti prvu grupu od druge; obično su ljudi iz prve grupe (ultra)racionalni ljudi, pragmatični, koji ne vide što bi davali podatke "nekom", jer - da se ne lažemo - ne znaju svi ni šta je njuz.net ni ko je iza svega.

3. Ljudi koji ne veruju ni u šta i nikome, a posebno ne onima koji pozivaju na nešto, a nemaju jasno predložen program.
To je opet jako nalik na prvu grupu, racionalnih - razložnih, samo su oni prvi prosto nezainteresovani, a ovi su podozrivi.

4. Ljudi koji znaju osnivače i imaju nešto protiv njih.
Jako raširena pojava - svi sve znaju, i svi imaju nešto lično protiv nekoga - a zbog čega neće učiniti nešto. Pojava poznata u politici uopšte :).

5. Kolebljive pristalice.
Ljudi koji će se učlaniti "da vide šta će biti", iz ma kog sopstvenog razloga.

6. Oduševljene pristalice.
Ovde bi bilo mnogo podvrsta: ljudi koji veruju u ideju od srca; koji se nadaju nekoj dobiti (od Partije ili osnivača); koji se nadaju ovome ili onome, ne obavezno iz utilitarnih razloga...

7. Ostali.
Ovo uvek mora da bude kad se nešto klasifikuje, a autor teksta pojma nema o čemu priča :).

Često požalim što nisam sociolog ili psiholog da malko bolje ukopčam kako uspemo na brzinu ovako da se izdelimo...:).

------------------
Pogledajte:
#osnujitinesto by @velikiMo

"Čovek odlučio da konačno osnuje nešto" - @Njuznet

Peripatetička škola, #osnujitinesto by @Tomcaa

Ilustracija: Osnuj firmu, pa peci rakiju.

Pazite šta radite

2011-06-28T08:46:00.004+02:00

...a dooobro vodite računa i da ne uspete, saklonibožeisačuvaj.

Prvo, problem je što ćete imati more jedno kritizera i oponenata, to je tako normalno, to zna svako živi.

Kako svi znamo, mišljenje je kao onaj deo tela, svako ima jedno, na to ne vredi obraćati pažnju.
Mišljenja laika, po mom dosadašnjem iskustvu, treba pažljivo saslušati uvek - ali dvaput promisliti šta je zapravo iza tog stava.

Drugo - stručnjaci će se ostrviti na vas.
Nije bitno da li su "stručnjaci" ili pravi autoriteti u svom polju, neće propustiti da vas ocrne i sapletu na ma koji način.

Uopšte nije bitno da li vam samo neće pomoći kad zamolite, da li će (čak i fizički) pretiti vašim saradnicima (i to iz sasvim nezavisnih institucija), da li će direktno da vas onemoguće...
Ali neće ponuditi makar mrvu saveta ili pomoći.

Isto tako, što je meni uvek bilo posebno interesantno - neće nikad, ali NIKAD, doći i reči vam u oči: brate sestro, to ne valja ništa, ja te neću podržati jer je u pitanju ordinarna glupost.
Ili - neće doći i reći: to je moja specijalnost, angažuj me, plati, pa ćeš da vidiš kako sve može da poleti...

I treće: odmah ćete videti ko su vam prijatelji.

O, to ume da bude bolno.

Sa svakim korakom napred ćete videti odmah ko vam od srca želi dobro, a ko vam od srca želi da slomite vrat.
Pre hiljadu godina, kad sam diplomirala na osnovnim studijama, moji (ponosni) starci su napravili jednu gala večeru za svoje prijatelje.

Dva bračna para nisu došla.
Nije za priču kakvom decom su oni mogli da se "pohvale".

Kasnije je to sačekalo i mene kao roditelja.
I kao doktora, i kao čoveka, i kao ženu, i kao preduzetnika, i kako god hoćete.
Sa svakim korakom napred - ili nazad, jer je i tako bivalo - odmah gubite "prijatelje".

Ili, ako ćemo da obrnemo sliku: ne obraćajte pažnju, gledajte da napredujete, da učinite nešto dobro i korisno.
Kako reče naš pokojni premijer, radite na sebi, naučite nešto, uradite ma šta dobro i korisno, onda vaspitajte svoje dete i pokušajte da načinite čoveka od njega, dalje okrečite i sredite malko stan, pa onda popravite ta ulazna vrata, posle doterajte baštu, pa sredite sve na svom radnom mestu, pa onda izađite na ulicu i pokušajte da učinite nešto dobro, lepo i korisno za sve ljude.

Ako ste ikad bili u ma kakvoj dilemi po pitanju toga kako vas gleda rodbina, prijatelji, komšije, ko će vas podržati, a ko ne - ovom metodom ćete namah doći do prave, ogoljene istine.

I - srećno.

For the record: ja ću vas podržati.

Ilustracija: Peerecords.

Zašto anestezija ne deluje

2011-06-26T10:01:00.003+02:00

Reče mi jutros @Zli_Podstanar da se "nagutao" onoliko anestezije, pa nije delovala, ja mu rekoh neku reč koliko tviter dozvoljava, pa obećah da ću mu napisati malko duže.

Uvek ima dva miliona razloga zašto nešto ne ide kod nas, a za ovaj problem najčešći razlozi koje sam viđala su sledeći:

1. Greška u davanju anestezije.
U gornjoj vilici se anestezija daje "odvojeno za svaki zub", najprostije rečeno.
Zubi u gornjoj vilici su jednostavno tako inervisani da ubodom na par mesta možete vrlo brzo i vrlo solidno da "utrnete" bilo koji zub. Osim toga, kost (u koju je zub usađen, začudo :) je sunđeraste strukture, i sve brže ide.

U donjoj vilici je priča sasvim drugačija.
Za prednje zube se anestezija obično može dati slično kao za gornje, ali kod bočnih (obično od petice) stvar je malko drugačija - daje se tzv. blok anestezija.
Ovo znači da se blokira nerv koji inerviše grupu zuba, deo vilice, obično n. mandibularis.

Dakle, anestezija se daje relativno udaljeno od zuba koji se radi, sa ciljem da se blokira nerv za tu stranu; pošto je taj nerv postavljen ovako (žuta linija) - i anestezija se daje kao na ovoj slici:

I još se malko dodaje za druge grane i nerve, da ne gnjavim.

Ovde je očito potrebno vrlo solidno poznavanje anatomije i tehnike davanja anestezije.
Vidite, mi dajemo blok anesteziju tamo gde OČEKUJEMO (prema našem stručnom znanju) da će dotični nerv da bude.
A on ne ide tako uz kost kako deluje, nego je U KOSTI, i mi ciljamo baš otvor iz kojeg izlazi.

Čak i ako idealno znamo gde je, on je tamo (prema udžbeniku iz anatomije, fusnota :) samo u oko 76% pacijenata - a to je ogromna greška, to znači da je šansa da omašimo kod skoro 1/3 pacijenata.
Da bi sve bilo veselije, na istom čoveku nervi ne idu sasvim simetrično - nije jednaka leva i desna strana.

Ovde spasava iskustvo.
Jednom sam imala pacijenta bivšeg boksera sa više lomova donje vilice, davala sam mu u tri navrata po "jednu crtu", samo da vidim "gde sam", do te mere je sve bilo "pomereno".

2. Pogrešan anestetik.
Većina anestetika ma kog tipa deluje bez problema, i relativno brzo, osim ako je bez vazokonstriktora.
Vazokonstriktori se dodaju anesteticima da bi "stegli" krvne sudove na mestu davanja, time se postiže i sporija eliminacija anestetika, i manje krvavljenje na mestu rada i još koješta.
Anestezija bez vazokonstriktora deluje nešto malko, ali verujte da nije baš nešto za ozbiljnije intervencije.

Druga varijanta je nešto što se meni jednom desilo u okviru specijalističkog staža: dobili smo anesteziju kojoj je 14 godina prošao rok trajanja.
Bilo je isto kao da za vrat sipam pacijentu...:(.

3. Gnojni procesi.
Anestezija "putuje" krvnim sudovima, dakle - živim tkivima.
Ako postoji gnojni proces, pogotovo spolja vidljiv otok, gnoj "izoluje" radno polje, i vrlo je slično kao raditi "naživo".
P.S. Zato na vreme dođite, kad još uvek ništa ne boli :).

4. Ređa varijanta je davanje anestetika direktno u krvni sud.
Pored nerva uvek idu i prateći krvni sudovi. Postoji realna šansa da se anestetik da direktno u cirkulaciju.
To je opet obično greška u tehnici davanja: kad se bocne, prvo se klip šprica povuče mrvu unazad - ako ima malko krvi, znači da smo "upali" u krvni sud, igla se onda pomeri mrvu jednu, i da anestezija, i nema nikakvih problema.
Ako anestetik ode u cirkulaciju, obično nema nekih problema - može možda da dobije prolazno lako lupanje srca, ali ako anestezija sadrži adrenalin, noradrenalin i slično, razređenje je bar 1:80.000, mala je šansa da (zdravom) pacijentu šta bude.

5. Vrlo retka varijanta su tzv. brzi acetilatori.
To su pacijenti koji prirodno, genetski, imaju viška tog enzima koji razlaže anestetike (samo) određene vrste.
Dakle, dok ja čekam da utrne, on je već razložio anestetik i "odtrnuo" :).
To sam videla samo jednom za 23 godine staža, veoma je retko, šansa je više teoretska.

Podstanare, ukratko - dama bi trebalo da može sa dve anestezije maksimalno (2x2 ccm) da može da vam utrne pola lica, ako vam da npr. infraorbitalnu anesteziju :).

A zašto se događalo to što vama jeste...
Nadam se da vam je ovo od neke pomoći, a evo i kolege će biti ljubazne da dodaju šta sam zaboravila, ja sam se trudila da maksimalno pojednostavim :).

I srećno sa zubarijom :).

--------------
Pročitajte: Zelene muke da pozeleniš načisto.

Ilustracija: BlingCheese.

Koliko imate godina?

2011-06-26T05:37:00.000+02:00

Kao i sva zubarija, ja postavljam pacijentu nizove pitanja, od kojih baš ne moraju sva izgledati pacijentu smislena i logična :).

Jedno od uobičajenih pitanja je i - koliko sada imate godina.
Ne bi čovek verovao šta mi kažu :).

Mnogi krenu da se koketno kikoću (i muškarci i žene) i kažu - a što vas to, hihihi, zanima?
E, ne zanima me UOPŠTE, ali zubi niti se morfološki ponašaju isto, niti izgledaju isto od 18 ili 28 godina, da ne govorim o 48 ili 78.

Sledeći "veseo" odgovor je: a koliko vi imate godina?
Obično smrtno ozbiljno odgovaram ili tačno godinama (48), ili kažem da im moja diploma (sa datumom rođenja) visi na par metara od očiju.

Još veseliji odgovor je laganje za 2-10 godina manje.
Pošto prilično dobro procenjujem koliko neko ima godina, posebno pod fokusiranim svetlom od minimalno 400 W, ja onda strpljivo objašnjavam zašto mi je bitno da znam tačno...

Jedna devojka je na pitanje koliko ima godina, preteško uzdahnula, poćutala, i parastos glasom izgovorila - 24.
Ja sam se uštinula pa zavrnula da se ne nasmejem - vidim da PATI što ima 24 :), po toj logici ja bih valjda trebalo da sam već Bože oprosti i sačuvaj...:).

Tek kasnije sam shvatila da je devojka iz vrlo pratrijarhalne porodice, u kojoj joj se svaki dan prebacuje da je već mogla imati troje dece i ovo i ono.
A ona tek diplomirala, koješta, propast jedna...

Imam na desetine pacijenata koji nisu hteli kroz više poseta da mi kažu koliko zapravo imaju godina, bilo to 38 ili 68...

I - što je meni posebno zanimljivo - nema neke razlike između muškog i ženskog pola.
Muški svet koji mi očigledno otac može biti, jednako vedro se kikoće i kaže: ja sam malo stariji od vas.

Kako MALO, mili Bogo, kad vidim da ima bar 70...:).

Kako god, ja sam zaključila da je to stanje duha, zapravo.
Ima ljudi kao što je ova dama, koji bez ustezanja kažu koliko imaju godina (1930. godište).

Ima mladih od 29, koji zaobilaze onoliko tu temu, da čovek prosto dođe na pomisao da imaju neku ozbiljnu ogradu psihološke prirode koja im prosto ne da da izgovore godine.

A jedan od boljih mi je bio jedan elegantni čikica iz dijaspore, koji je (pažljivo me odmeravajući) rekao:
Koliko imam godina?
Tačno koliko vam treba, lepa doktorka....:)).

I šta sad čovek da mu kaže.
1931 godište....:).

Ilustracija: Lukehimself.

O kramponima i druge zabranjene teme

2011-06-23T07:49:00.001+02:00

Kako rekoh, sve čujem, taman i da me uopšte ne zanima.

Tako je i sa prezervativima, kulturno rečeno.

Elem, pre desetak godina je kod mene radila jedna koleginica čiji suprug se obogatio na tim pomagalima.
Mislim i na pomagala, ne samo na zaštitu.

Pošto je čovek bio i dušom i telom u tom poslu, ja sam htela-ne htela bila redovno u toku s tim šta najbolje ide, šta slabije, i tako to.

Elem, od prezervativa, najbolje je išao Durex.
Od varijeteta - nauljeni.

Ovi sa ukusom i mirisom nisu baš išli nekako...
Onda sam tu negde ukopčala da postoje i sa - kramponima.
Mislim, nisam tražila da vidim, mada je čovek vazda nosio uzorke :D, ali nekako mogu sebi da predstavim kako to može da izgleda.

Daleko zanimljivija priča je bila sa vibratorima :D.
Čovek je nekako došao do modela koji je tada bio nagrađeni svetski hit.

Spremni ste?
Imao je na vrhu zečje uši od mekog silikona, koje su se blago pomerale dok sprava radi.

To je bio pravi bum.
No, samo za zeru iza njega je po prodavanosti bio sledeći model.

Po obodu je imao niz sitnih kuglica (nalik na kuglične ležajeve) koji su se polako rotirali u raznim pravcima kad se naprava uključi.
D' izvinete, koji može ovome da parira? :)

Posao je išao kao lud.

Normalno, bilo je modela sa kablom i utikačem, za ekstenzivnu upotrebu - baterija se brzo potroši, Bože moj, a poslovni čovek treba da ima na umu svaku opciju...

Bilo je na raspolaganju i "undercover" modela (stručan izraz) - vibratora koji neobično liče na manikir alatke na baterije, na velike četkice za nanošenje pudera i slično - da se podozrivi partner ne bi dosetio. A i lepo stane u tašnu, damski :D.

Živa šteta, pre više godina su se ljudi odselili u inostranstvo, sad nisam u toku sa najnovijim trendovima...

A i ovde i tamo, u dnevnoj sobi moje koleginice i njenog supruga, na stolu je bila kutija sa raznim...
Oblicima, veličinama, ukusima...
Da se gosti posluže, jel', domaćinski je :D

P.S.

Ilustracija: Tradew.

Poslednja vremena

2011-06-22T09:03:00.001+02:00

Počelo je pre par godina, kada je jednoj malko mlađoj koleginici neki vižljasti dečko u prolazu, trčeći, smakao tašnu s ramena i otkaskao s istom.

Gospođa doktor se izula, potrčala za njim, prišla mu s leđa, ona njemu smakla (svoju) tašnu s ramena, i opušteno trčala još ihahaj, dok nije videla da je sigurna.

Kao devojka je godinama trčala 800 m, a danas rekreativno - polumaraton...

Onda je drugoj koleginici, pokrupnoj sredovečnoj ženi od oko 120 kg, sa operisanim kolenom, nasred centra jedan momak pokušao da otrgne zlatan lanac s vrata.
Nije uspeo od prve, jer je bila debela pletenica, taman je ona dobila na vremenu toliko da ga zavari ogromnom, prepunom kožnom tašnom.
Zamislite udarac iskusne, snažne zubarice od 1.81 m koja nosi u tašni samo možete zamisliti šta sve ne...

Ležao je taman dok nije došla policija, a ona je tri koraka dalje sedela, motrila ga i pila kafu - koju je osoblje najbližeg kafića donelo da se sirotica okrepi od šoka.

Zimus je jedan baja napao jednu slatku, sitnu, mladu, nežnu plavokosu koleginicu da joj otme tašnu.
Ona nikako nije puštala.
Onda ga je dograbila za kosu - imao je pletenu kapu; smakla je kapu, krenula da ga čupa slobodnom rukom, a usput ga je cakala (okovanim) kaubojkama i vrištala na sav glas.
Prometno mesto usred bela dana, a blizu suda...

I pre neki dan, oko 21 h, u vrlo mračnom prolazu mlađa sestra jednog komšije naiđe na momka koji "telefonira".
Pokušao je da joj otrgne lančić, misleći da je zlatan, ali je to bila podeblja sajlica, znate one "magnetne".
Šta je ovde bila nevoljica: otmena damica u kostimu i na štiklama... Aikido majstor.
Držala ga je dok nije došao brat...
Žandarm.

Drugim rečima, kad god pomislim da je neki posao onako, baš proklet, setim se još gorih. Kako samo đavo ne spava...

Poslednja vremena su došla - da više ne može pošten čovek svoju ruku u tuđ džep staviti...

Ilustracija: Thegreenfrogstudio.

Jedna od tih koje smo znali napamet

2011-06-21T21:38:00.000+02:00

Zašto mi se dopada ZAZ

2011-06-21T18:24:00.000+02:00

Verovatno je potpuno jasno da sam u prošlom veku što se tiče muzike - iako sa zanimanjem pratim šta ima novo, i mnogo slušam house :).

Onda pre nekog vremena (kasno, kao i uvek :) videh neki buzz oko neke devojke koja se mnogo puštala na RadioAs-u, pa nekako shvatih da je vrlo popularna.
Valjda :).

Francuski ne znam, pojma nemam ko je, samo vidim da se vrti na sve strane.
Onda juče pogledah Youtube...

I videh i - ovo:

Pojma nemam šta peva.
Pojma nemam ko je.
Nisam znala ni da dolazi (ili je već bila? :), ni da li je uopšte iko čuo za nju.

Ja sam samo videla jednu ljupku, zanimljivu devojku, skromnog izgleda, koja peva.

Mislim, PEVA.

Ne razumem se dovoljno u muziku, ali smem da tvrdim da je pevala džez, mislim da se to jasno vidi.
Ali: ona je TAKO životna, vedra, voli da peva, dobro se zabavlja, ona daje sve od sebe i dok se mrznu na ulicama Monmartra, ima neobičan glas i stil, i čovek prosto ne može da se odlepi od nje.

Nemam pojma ima li neku muzičku vrednost.
Kako rekoh, ne znam jezik, i tek kasnije shvatih o čemu peva.

Sa poštovanjem prema Ivinom opisu i interpretaciji, rekoh već 101 put da moj mozak ne radi tako složeno.

Za mene, matorog i ograničenog čoveka, ZAZ nije drolja na kreku, ma koliko ova druga možda bila buduća/potencijalna Lady Ella ili ko zna šta.

ZAZ je samo jedna mlada žena koja voli da peva, životno, od srca, onako kako ume i može.

Ni manje ni više...

Upecati na dete

2011-06-21T05:52:00.002+02:00

To je #StaraZubarska koju ne treba shvatiti doslovno.

Radi se o pecanju na ma čega, i postoji otkad je sveta i veka - laskanje, ugađanje, činjenje usluga, pecanje na ma šta.
Onog od koga možete imati koristi, kako drugačije - ili od koga mislite da možete imati koristi, u ma kom nebeskom smislu...

Kako rekoh kod Zlog Podstanara, ovde mislim na mlad svet.
Jer mator ima već određenu moć, znanje, stav, svest - razmene utilitarnog tipa sa sebi ravnima su drugo nešto.

Upecati na dete je - veselje jedno.
To sam već jednom rekla uživo: ako me neko neće ženiti ovako, onda vala STVARNO neće ni zbog deteta.
Jer JA neću.
Koji će mi to đavo.

Slično je i ovo: ako lepo zamolim, objasnim zašto i šta mi treba, umoljeni može da mi učini - ili ne.
Kako on smatra za shodno, kako on misli da ima koristi, mene ne zanimaju mnogo njegovi razlozi.

Ako neće - e vala neću smišljati i sprovoditi celu strategiju i taktiku ulizivanja, pletenja mreža, intriga, laskanja, obilaženja oko komšija/prijatelja dotičnog i uticanja na njih da Čovek Koji Odlučuje učini ovo ili ono.

Dovde mi je relativno jasno.
Ono gde prestaje da mi biva jasno je - zašto mlad i vrlo mlad svet to čini kad NEMA konkretnu korist?

Da bi mogao da se pohvali da je "dobar" sa tim-i-tim?
Da bi deo "sjaja ličnosti" nekog koga smatra osobom od uticaja i/ili poštovanja prešao na njega?
Koji đavo?

Prvo nije mi jasno zašto misle da se to ne vidi.
Ajoj, kako se vidi, oči izbija :).

Drugo: deca od te sorte nemaju pojma da nekog to može samo žestoko da iznervira.
O, da: znam da zvuči neverovatno, ali ima ljudi koje laskanje i podilaženje dovodi do ludila.

Jednom davno moja ćerka reče jednoj drugarici iz gimnazije kako ne bi s njom da komunicira, jer joj jednostavno tapira nerve.
Devojka nije bila ni zla, niti šta slično, ćerka samo jednostavno nije mogla očima da je vidi, i to joj je i rekla - kulturno, pristojno, s molbom da je zaobiđe.

Reakcija?
Ova "umoljena" je bila OČARANA.
Odmah je rekla da takvu otvorenost i jasan iskaz nije čula u životu, unutrašnja čvrstina, stav, ovo i ono i bla-bla... I nadalje je gledala da se na odmoru svaki dan nacrta pored moje ćerke, uprkos tome što je ova rekla tačno ono što je mislila: BJEŽ.
Što je kasnije i bilo, ali to je druga priča :).

Treće, ili prvo...
Opet se vratismo na "pecanje na trudnoću".
Iliti: ako ja nemam ličnih kvaliteta, određenih (ma kojih) ličnih vrednosti da bi me neko ženio "u prvom stanju", moj ponos mi neće dozvoliti da me ženi u drugom stanju.
Ključna reč: PONOS.

Dakle: ako ja nemam Ličnost od 25 ili 30 godina, koja može biti prepoznata kao suverena, autentična, jasna, ako nemam karakter, znanje, poziciju, šarm, inteligenciju, duh, ma šta...
Koji će mi doneti (iskrene) prijatelje (poštovaoce, koga god), onda treba negde da se zapitam.

Ko sam, šta sam, šta hoću, i kako se dotle stiže.
Bez srozavanja, ako je moguće.
Da - da odgovorim na pitanje: ovakva sam bila i od 25 godina.

I sinoć pričamo u kući o nekom mladom svetu koji "peca".
Onda moj muž pomenu jednog mladog čoveka (ispod 30 godina), koji je fizički privlačan, izuzetno pametan, obrazovan i vredan, nije siromašnog porekla i ne zarađuje malo. U "poslu" je, i stalno online, ali nije nimalo eksponiran.
Sreća njegova, što moj muž reče.

Šta bi uradile cicike koje pecaju kad bi znale ko je zaista, i ceo background?
Mati mila, ne bi živ ostao...

Od ovih koji/koje su NULE, pa im treba da su pored JEDINICE da bi sve ličilo na DESET.

Ilustracija: Hotelierindia.com

Šta je lečenje, a šta ne...

2011-06-18T05:55:00.002+02:00

Obećah neki dan @SoraZG da ću da napišem još neku reč o eksprimentalnoj medicini (kako mi volimo da kažemo) - reč je bila o presađivanju materice ženi koja ima određene zdravstvene probleme, a konačan cilj je da rodi dete (ova vest).

Elem, zašto je stvar eksperimentalna?

Prvo, dama boluje od Mayer-Rokitansky-Kuster-Houser sindroma.
Možete i sami naći šta je to, da ne prepričavam.

Načelno, nije identifikovan gen odgovoran za ovo oboljenje, ali su definisane situacije u kojoj se ponavlja kroz generacije.

Prema jednom radu (.pdf) koji sumira ostale radove na ovu temu, u načelu se radi o inače normalnim osobama, ženskog genotipa, femininog ponašanja (nisu registrovane ispitanice koje su homoseksualnog ponašanja)... Zdrave žene.

I sad, šta je tu nevolja: presađivanje materice i sledstvena trudnoća dosad nisu bili uspešni.
Ni u jednom slučaju.

Poznat je uspeh kod miševa, kod ovaca i slično, ali kod ljudi - ne.

Koje su nevolje?

Transplantacija kao "tehnički" problem.
Presaditi organ podrazumeva ne samo jako dobru hiruršku tehniku, nego i veliko iskustvo, i ogromno znanje pratećih ekipa. Nije u pitanju samo hirurški tim, nego i još more jedno drugih stručnjaka koji sve treba da prate mesecima... I godinama.

Vaskularizacija transplantiranog organa.
Normalno, presađeni organ mora biti maksimalno pedantno povezan krvnim sudovima sa organizmom.
I još koječime, da ne gnjavim sa anatomijom, ali krvi sudovi su primarni.
Dosad jedini poznat slučaj (.pdf) presađivanja materice nije uspeo (posle 99 dana!) baš zbog toga: nedovoljne ishranjenosti presađenog organa.

Sledeći problem je - imunoterapija.
Odmah zaboravite na sve serije u kojima nekom bude presađeno srce, a on srećan, veseo i potpuno zdrav ode izljubivši se sa osobljem...

SVI pacijenti sa presađenim organima dobijaju imunosupresivnu terapiju, a pogledajte opet rad iz Saudi Arabije: mlada žena kojoj je presađena materica je dobijala (između ostalog): Immuran, Prednisolon, Ciklosporin, estrogene i progesteron (Progyluton), itd.
U nekim novijim radovima se preporučuje npr. tacrolimus.

Uprošćeno - mi sve vreme govorimo o - citostaticima.
Osim hormonskih preparata....

I onda, hipotetički, imamo pacijentkinju kojoj je materica presađena.
Nije došlo do perakutnog (u satima) ili akutnog (mesecima) odbacivanja.

Opet vrlo uprošćeno, problemi su sledeći:
- materica u trudnoći uvišestručuje cirkularni protok (a i dosad je bio za diskusiju),
- imamo trudnicu koja je neprekidno na (žestokoj) imunosupresivnoj terapiji dok je živa.

Ne znam da li rekoh - ali postoji i hronično odbacivanje presađenog organa, koje polako počinje od prvog dana, ali ipak traje godinama, sa ovim ili onim problemima.
NE POSTOJI situacija BEZ odbacivanja, samo se razmatra kada će ono da nastupi.

I još jedna opaska: sigurna sam da imate predstavu šta radi dugotrajna imunosupresivna terapija: ona ne deluje selektivno, ona "obara" CEO imuni sistem.
Dakle, imamo pacijenta koji je vrlo podložan svakoj mogućoj "common" infekciji (i dobiće je), sasvim slično kao svi drugi pacijenti na citostaticima i/ili prednizolonu.

Rekoh li već da tacrolimus daje povećanu incidencu posttransplantacionog dijabetesa kod imunosuprimiranih pacijenata?

Ali nije kraj.
Ima još dva problema:
- etički,
- problem ekonomske opravdanosti.

Kada je svojevremeno jedan naš poznati ginekolog sa velikom pompom izjavio u medijima kako će on ovo da radi, da bi se ženama omogućila trudnoća i roditeljstvo, naišao je na veliko odobravanje naroda, političara i laika uopšte.
Medicina je ćutala, a ginekolozi kao zaliveni.

Evo, Sora, nadam se da sam uspela da vam objasnim svoju ondašnju reakciju na vest...

Najlepši pacijent svih vremena

2011-06-16T04:38:00.000+02:00

U to doba je radilo nas nekoliko zajedno, kad je dotični dolazio.
Različitih godina, ukusa, porekla i obrazovanja - sve do jedne smo se složile (uključujući i pacijentkinje u prolazu, zubne tehničare i ma koga ko ga je video) - da je to najzgodniji pacijent koji je IKAD kročio.

Mr Handsome je tada imao blizu 30 godina; visine oko 1.85, svetlog tena, morsko zelenih očiju sa crnim trepavicama od santimetra, sa kratkom zift crnom kovrdžavom kosom.
Od vrata naniže - maneken Kelvina Klajna.
Zubi A1 - samo zabljesne kad se osmehne, čarobno - kako drugačije...:).

Uvek izbrijan, obučen casual i sa ukusom, kvalitetno i lepo...

Momak je bio i - mašinski inženjer.
Načitan, kulturan, vrlo fini - i jako dobar čovek, ono što kažu: duša od čoveka.
Imala sam utisak da uopšte nije svestan kakav efekat izaziva na prisutnom ženskom svetu.

Da bi stvar bila još crnja: on je bio poreklom iz (blago rečeno) bogate porodice, živeo u svom stanu, vozio itekakva kola za ono doba...

I sad se vi pitate gde je ALI.

Kad uđe, onda naša komunikacija ide ovako:
Ja:
Zdravo, I., kako si?
Pauza.
Onda čarobni smešak, pa još pauze.
Onda:
Dobro.
Još pauze.
Još pauze, luta očima po plafonu...
A kako ste vi?

Onda ja kažem:
Dobro, hvala. Kakvo je vreme napolju?
Pauza.
Napregnuto razmišljanje.
Još duuuga pauza, pa odgovor:
Napolju?

Drugim rečima: mladić realno inteligentan; da sračuna u glavi petocifrene brojeve, da citira ovo i ono, da pokaže i duh, i šarm...
Ako ikad dočekate.

I inače druge nacionalnosti, odavno je u inostranstvu.
Ponekad mi šalje mailove, pismeno, kulturno, pametno...

Ne, nije imao devojku, ako ste to hteli da pitate :).

Ilustracija: Photobucket.

Još dalje, još više...

2011-06-15T04:45:00.001+02:00

Bog sveti zna koliko puta mi se desilo da se upustim u nešto što nisam nikad ranije, o čemu pojma nemam i sve slično :).

Nije bitno da li je krečenje velikog stana ili šta drugo.
I šta je sad tu zlo: ne mogu da pustim :D.

O, da: ja ću da krečim do ujutru, ne mogu da ostavim.
Ako mi daju rok koji znači dva meseca (ili dve godine) četvorosatnog spavanja dnevno, i to će da bude.
Ako me nešto interesuje, pa mi samo okvirno prstom pokažu par knjiga od po 800 ili 1800 strana u kojima to piše, samo je pitanje vremena kad ću ih znati naizust.

Kad mi je jednom prilikom keva rekla: Sine mili, nije to baš najnormalnije :), onda mi moji to ponavljaju redovno: Eeee, kad ti je rođena mati rekla...LOL.

Normalno da ta vrsta ludila nije baš zdrava; niko normalan u mojim godinama ne može dugo izdržati nespavanje, iscrpljivanje, slično, pogotovo što ja pod pritiskom npr. zaboravim da jedem, i to...

Druga ružna stvar je da vam kasnije malo ko veruje da ste to sami uradili, ali za to me odavno nije briga.
Mislim, ionako već vrlo dugo vrlo mnogo stvari radim prosto zato što ja hoću tako, niko me vala nije puškom naterao :D.

Ali, dobit - po meni - daleko nadmašuje uloženo vreme i rad.

Dobit je u tome što jačate.
Rastete i razvijate se sa svakim novim stepenikom koji ste uspeli da savladate.

Ako jednom krenete u nešto što pre nikad niste pokušali, kako mi jednom objasniše - napuštate svoju "sigurnosnu zonu"; ako to uspešno savladate (a jednom mora i to biti, LOL), onda ste Tata.
Mislim, Tetka :D.

Ako to ponovite u životu dovoljan broj puta, onda steknete samopouzdanje koje je vrlo teško poljuljati, samosvest, jasno poimanje svojih mogućnosti i sposobnosti...
Ili, možda i ne razmišljate mnogo o tome - jer svaki dalji uspeh vas vodi još dalje, još više...

Ako uspete da se savladate, mislim - da ne počnete da mislite da ste Bog, da ste Boga uhvatili za nešto i slično :).

Jer - kako rekoh Velikom Lajavom, čovek koji nešto zna, zna i koliko još ne zna.

Ali - i to se da savladati, ne? Samo još malko rada, još neku noć...:)).

Ilustracija: T-chest.co.uk

Reč-dve o projektima

2011-06-14T06:23:00.000+02:00

Ima milion definicija, ali obično se kaže da je projekat jedinstven, neponovljiv poduhvat, koji ima početak i kraj, svoje životne faze, zahteva (re)alokaciju određenih resursa i šta ga znam.

Ili: SVE je projekat.

I kad kupujem cipele, i kad zidam kuću, i kad se npr. jedna sirćetana postavlja na noge.

Ima par stvari koje meni bodu oči kad pričam s ljudima koji imaju u glavi "projekte", koliko viđam u životu...

Prvo, ne razlikuju nesigurnost i rizik.
Jako uprošćeno rečeno, to je kao kod nas strah i anksioznost.

Nesigurnost se odnosi na faktore koji mogu (na ovaj ili onaj način) da ugroze projekat, ali - za razliku od rizika - mi ne možemo da procenimo ni da li će (realno) doći do delovanja tog faktora, ni kada, ni kojim intenzitetom, ni koja i kakve prirode će biti šteta...
Kod rizika se to može, i može se i kvantifikovati.

I onda - posledično - u planiranju projekta imate i analizu, upravljanje, kontrolu rizika itd.

To ljudi obično gube iz vida; ako neko uzme kredit, nije isključeno da nekad neće moći da ga plaća. Rizik je realan, to nije nesigurnost.
Odakle će da plati kad sam ne bude mogao - e, to je pitanje.

I onda se na krizu ne reaguje iterativno, što nije racionalno delovanje, iako teorija odlučivanja smatra validnim i ovaj pristup.
Kako reče Bezimeni kod Miloja Sekulića na blogu, radi se sasim drugačije - treba da već postoji razrađen mehanizam šta-i-kako dalje.

Onda: s kim god razgovaram u poslednje vreme o ma čemu što vuče na projekat, odreda gube uz vida strategijsko okruženje.

Projekat npr. kupovine cipela ne lebdi u vazduhu, prosto rečeno.
Imaćete i prevoz do radnje, i sukobe sa prodavačicama, sa mužem ćete se raspravljati danima oko bacanja para, svekrva će vas podržati...
A imate i intrinsic faktore: bićete u dilemi da li da (ipak) od svega dignete ruke i još koješta drugo.

To može da vam ukopa ceo projekat, ma kako on sam za sebe bio lepo zamišljen.
Mislim da nema potrebe da posebno naglašavam da postoji posebna priča o svemu ovome - i analiza strategijskog okruženja u projektnom menadžmentu, i strategijski menadžment kao posebna priča.

I još jedna reč: novci.
Ili, kod nas - efekat, pošto mi retko vodimo profitno orijentisane projekte.

Ako je smisao postojanja jednog projekta doći do cilja efektivno i efikasno (baš do tog cilja, a ne nekog drugog, i sa minimalnim utroškom resursa), onda nema zjakanja.

Kad se završi WBS i još koješta drugo, idemo PRAVO na cilj.
Jer - od elemenata projekta (vreme, obim, troškovi) samo je vreme ono kod kojeg nema povratka....

Dakle, svi koji imaju projekte...
Nije od značaja da li zaista znate projektni menadžment; do svega ovoga se može doći i iz zdrave pameti, a bilo koju knjigu je tek lako naučiti.

Ali imajte u vidu ograničenja koja su pred vama.
Ako zažmurite, to ne znači da ste ludo hrabri ili neverovatno pametni, pa ćete se "snaći"; to znači samo da ne mislite racionalno, i da gubite iz vida faktore koji mogu sve da dignu u vazduh.
I to pre nego što kažete "ašov"....

Ko razume, shvatiće, kao i obično...:)

Političarima na tviteru

2011-06-12T09:26:00.002+02:00

Gledam kako političari tvituju, jako je zanimljivo.

Svakako, pošto pretežno nisu 25-godišnjaci, treba im vremena da se naviknu na tviter, kao i meni što je trebalo, veterani se već snalaze odlično.

I vidi se vrlo lepo - sasvim isto kao i na nama, ko je kakva vrsta osobe.
Da se ne lažemo, potpuno isto se vidi i na doktorima kad su online :).

Za neke se uopšte ne zna šta su.
Ponašaju se kao "sav normalan svet", daju linkove o ovome i onome, nadugačko čavrljaju o stvarima koje nemaju veze sa politikom, i jako mnogo ljudi nema pojma da su političari.
Ako se tokom vremena uvere da ste korektni, da umete da ćutite i slično, onda kažu, inače ne.

Neki su sa svima dobri, i svi ih vole ili bar poštuju.
Pokazuju da umeju da se snađu na 140 karaktera (nije mala veština za sredovečnog čoveka, verujte :), da imaju duha, trude se da ne spamuju, pretežno ne odgovaraju političkim frazetinama - nego iz svoje glave...
Za svako poštovanje.

Drugi su, normalno, sasvim drugačiji.

Kao i svi smrtni ljudi - neko je prosto takav kakav je, a neko još nije shvatio da na tviteru ima ljudi koji vide odlično i znaju mnogo.

Kao što važi za svakog doktora, offline i online - ako mu se kaže nešto drsko i bezobrazno, on NE MOŽE odgovoriti drsko i bezobrazno.
Nastaće haos :).

Ako slučajno odgovori zamenom teza, ili sličnom omiljenom i vrlo raširenom političkom izmišljotinom, opet će se na njega sručiti čudo jedno svega i svačega, jer - da ponovim: ljudi vide, misle, i teško ih je prevariti.

Vrlo je zanimljivo šta se događa ako političar krene da tvituje o nečemu što vređa poimanje i zdrav razum ostalih tviteraša...

Ono što meni nikako ne ide u glavu, to je onaj famozan gubitak kontakta sa realnošću, koji mnogi političari pokazuju online, potpuno isto kao i offline.

Pošto ceo život uredno plaćam od poštenog zanata svoje dažbine, a iste idu u budžet, a iz budžeta se plaća naša Vlada i ostali, kao i obično uzimam sebi za pravo da dam savet :).

Ljudi, političari koji ste online...
Pogledajte malko šta rade neke vaše kolege na tviteru, učite od njih.
Mislim, nije da se ne znate, ne? :)

Pokušajte da shvatite da neke vaše kolege imaju daleko više obrazovanja, da daleko više imaju, putuju, ovo ili ono - i da to ne pominju ovom bednom plebsu koji vas pomno posmatra.

Pokušajte da ne odgovarate lažima kojima smo već zasuti preko svake mere, pokušajte da kažete nešto iskreno, recimo: NE ZNAM.

Pokušajte da izbegnete odgovaranje političkim frazama kojih su pune novine, zamenom teza, ma čime što vređa ljudsku inteligenciju, mi umemo da mislimo.

Probudite se.
Gubite glasove nadzvučnom brzinom.
Probajte da shvatite ono što je jedan mali doktor odavno shvatio: da vaša profesija može itekako biti na zlu glasu, ali da vi lično možete, ipak, imati #respect od ljudi sa kojima ste u direktnom kontaktu.

Dobar ukus, skromnost, otvorenost, inteligencija, konkretno znanje, politička korektnost u odnosu na neistomišljenike i kolege iz drugih partija, duh... Vam može doneti samo pozitivan stav tviteraša, a kasnije možda - i glasača.
Nekad.

Ako mislite da ovaj mali "glas iz naroda" vama nije potreban i ne odnosi se na vas, preskočite slobodno ovaj mali tekst.
Znam ja da je reality check odurna jedna stvar, svaki dan slušam šta ljudi misle o doktorima, šta o meni lično, šta o zdravstvu... Nije loše ako to može da se izbegne, poštujem :).

Onda prosto samo ugasite nalog, i - nastavite dalje da živite u svojim kulama od slonovače.

A da vas gledamo, gledamo vas, itekako :).

P.S. Poseban pozdrav i #respect političarima koje smatram više nego korektnim, ma iz koje partije bili.
Kad sam mladiću sa tviter naloga SNS otvoreno rekla da se zahvaljujem na podatku koji mi je dao, ali da nisam poštovalac niti ću biti član - on mi je pošteno odgovorio: Fair enough :).
Sa smeškom :).

Ovi što mi zvone na vrata

2011-06-11T06:57:00.002+02:00

Znate i sami ko sve prosi, prodaje, moli, agituje... Božja bašta.

Od zanimljivijih varijanti - jednom davno mi zazvoni na vrata jedan političar.
Preciznije - gradonačelnik, ni manje ni više.

Obučen sportski, ali kulturno.
Sišao među narod, jel'.
Iza njega dvoje uparađenih, jedna gospođa drži svesku kao nešto...

Normalno, pojma nemam ko je ni šta 'oće, jer ne znam ko mi je gradonačelnik :D.

Čovek sa širokim osmehom vrlo srdačno reče:
Dobar dan, ja sam Borislav.

I pruži ruku.
Ja odmah pružih ruku, i jednako vedro rekoh:
Dobar dan, ja sam Borislava.

Čovek, iako očigledno oštrouman, stade u nedoumici.

Ja veselo rekoh:
Dobro, a šta ćemo sad? :D

Na čega se on trenutno povrati i upita me - vrlo kulturnim, "političarskim" tonom - kako sam zadovoljna komunalnom uslugom, i kako mislim da se može popraviti.

Tu negde meni krene da sviće ko bi to mogao biti.
Ja odmah jednako vedro i raspoloženo odgovorih:
Vidite ovu olupinu od automobila ovde između dve zgrade, na delu kolovoza?
Ona tu stoji dva meseca, uprkos našem silnom zvanju svih mogućih gradskih službi.

Volite da je sutra odnesete, ili da je ja odmah potpalim?

Čovek opet stade, verovatno razmišljajući koja dijagnoza je kod mene u pitanju...
Onda opet odmereno reče kako će sve učiniti da bude bolje itd.itd.
I reče da se upišem na taj blok što drže garde-dame - profesija, broj mobilnog i slično.

Na čega ja odmah oštrije i sa osmehom rekoh da onda želim i ja njegov broj mobilnog.

Moj gradonačelnik se osmehnu, reče kako sam vrlo duhovita, opet se čvrsto, državnički rukova sa mnom, okrete na peti, i svi otkaskaše nadalje do mog komše...
Ludog Sremca starijeg od mene, koji živi sam i čeka k'o ozeb'o sunce da mu lično TAJ zazvoni na vrata, da mu se na**be matere...:D

Moj muž ima isto zgodne fazone.
Jednom mu je u inostranstvu na vrata zazvonio Jehovin svedok.

Muž ga nije pustio u stan, nego ga je pustio da priča onoliko, raspoloženo - a zainteresovano, stojeći u vratima.
Kad su se Svedoku usta osušila, onda mu je veselo rekao da ne zna jezik i da ga ništa nije razumeo.

Svedok se posle nedelju dana vratio sa prevodiocem.
Naš čovek, Bosanac, Bog zna kako su se on i muž napričali o svemu i svačemu, jagnjetini i sličnom, vodili se na pivo i sve - provod samo tako, na čudo Jehovinog svedoka.

A jednog muževljevog prijatelja su opsedale Svedokinje, Bog zna zašto. Doduše, bio im je blizu, a i mnogo kod kuće, ko zna zašto su mu svako malko neke tetke sa hladnom trajnom i belim košuljama dolazile na vrata...

Sve je probao, ali jok.
Onda je jednom opet provirio kroz špijunku, video dotične vrlo sredovečne dame, tog momenta svukao SVE sa sebe, i otvorio vrata, sa najnormalnijim "Dobar dan".

I danas se čudi zašto više nikad ne dolaze, onako zlatne žene...

A šta vi radite kad vam zazvone kojekakvi? :)

Ilustracija: Iwishihadthis.

Napuštanje deteta

2011-06-10T21:13:00.002+02:00

Videh jedan tvit @Galebara ka vesti kako se majka posvađala sa desetogodišnjom ćerkom, pa je ostavila nasred centra, i opušteno se autobusom vratila kući sa mlađim detetom. Verovatno uvređena...

Kad sam bila mlad roditelj, davala sam sve od sebe da shvatim, da naučim i tako to.
Iz jednog prostog razloga: moje duboko i tvrdo uverenje je da se roditeljstvo uči kao i sve drugo.

Kao što svoj posao učim ceo život, tako isto i ovo. Jer nisam roditelj samo kad se porodim, ili detetu do pet godina, ili dok ne stekne porodicu - roditelj sam dok živim.

I onda ja čitala, i mislila, i opet čitala... Isto kao i danas.

Među tim knjigama bila je i neka o strahovima kod dece; davno beše, ali koliko se sećam - najveći je strah od napuštanja.

I deca se strahovito plaše toga, da će ih roditelj ostaviti, da neće doći po njih, da će ih jedan roditelj napustiti...

Gledala sam na svaki jedan način da se borim protiv toga.
Kojekakve igre sudbine nisu u moći čoveka, ali mnoge druge stvari jesu.

Recimo, nikad nisam zakasnila kad je trebalo doći po dete, uraditi nešto obećano, biti tu kad treba.

Ali, nikad.
Kad je ćerka pošla u zabavište, prvi dan me je samo pitala:
'Oćeš ti SIGURNO doći po mene?

Ja sam joj rekla:
Da li je tebe majka IKAD prevarila?

Ona se samo osmehnula, cmoknula me i ušla unutra.

Znam ja koliko je teško ostaviti dete da bude samo, koje su to borbe, kako i roditelj treba da odraste.
Znam i kako je teško naći granicu između toga kada dete treba pustiti samo, a kada ne...

A znam i neke druge priče.
Prijatelji mojih roditelja su sina (tada od oko 12 godina) koji je imao male boginje (morbile) odveli babi, u 60 km udaljeno selo.
Oni su putovali u Pariz, malko, rekreativno.

Baba nije imala grejanje, samo kaljevu peć u dnevnoj sobi...
Dečak je za par dana dobio ozbiljne komplikacije, i za još 24 sata - umro.

On bi sada bio mojih godina.
Pisao je pesme...

A ova mala na Terazijama...

Mogla je da ne naiđe policija, nego neko drugi.
Mogla je da pokuša da trči za autobusom, u beogradskom saobraćaju.
Mogla je da pokuša da se baci pod tramvaj (istinita priča, kao i ona gore).
Mogla je...

Svaki čovek sa dovoljno dobrom imaginacijom može da stvori sliku.
A može da stvori sliku i šta bi dotičnoj majci sa Terazija, bar ja mogu...

------------------
Pogledajte: O nekim ozbiljnim stvarima by @ivanizmi

Ilustracija: Whatafriarlife.

Pošto kilo?

2011-06-09T06:33:00.010+02:00

Ako (teoretski) nečeg ima previše i na bacanje, onda tome pada cena, tako nekako.

Dakle, ako devojaka/žena ima vrlo jeftino, i vrlo su pristupačne, normalno bi bilo da im cena padne.

Da ne bude greške, ja ne govorim o profesionalkama, i ne govorim o monetarno iskazivoj vrednosti.

Pošto ima najmanje 15 godina kako sam počela da viđam devojke od 15 godina pa naviše kako stoje kod "Plave frajle", čekajući da ih pokupi ma ko sa boljim kolima, do danas je to poprimilo razmere...
...Za preneraziti se.

Vrlo davno me je jedan mlađi kolega zamolio da u nedelju otvorim ordinaciju da pogledam jednu njegovu komšinicu, boleo je zub.
Ja čekam pored nje da počne da deluje anestezija, gledam je - aristokratskog izgleda, iz porodice intelektualaca, vrlo zgodna... Studentkinja. Ima momka.

Kroz priču shvatam da se viđa sa čovekom mojih godina, sasvim slučajno znam i njega: ozbiljan, "domaćin", porodičan čovek, troje dece...
On nju malko časti, izvede je negde van grada, eventualno kupi neke skuplje cipele, tako nekako.

Ona roditeljima kaže da su bile na rasprodaji - ono, poslednji par, a momak nema pojma, on se sprema da je ženi.

Ako devojka jasno, otvoreno kaže da je oženjeni ljudi ne zanimaju - nije ništa čudno da od dvaput starijih dobije gomilu cereka, sa izjavama tipa - kako dobro lažeš, maco...
Mislim, i meni se događa, a mogu tek da zamislim kako je bitno mlađem svetu.

Kad smo uspele da stignemo dotle?

Jer, ako jako mnogo muškaraca uvereno misli da je pravilo da devojke/žene idu sa oženjenima (pa i udate), sa dvaput starijima ili na ma koji način totalno neodgovarajućima - to znači da u svom okruženju druge i ne viđaju.
Možda i ne znaju da postoje.

E, sad, prostom logikom - zašto ne znaju da postoje?

Po meni, prvo zato što tzv. ozbiljne devojke/žene ne izlaze na trotoar kod "Plave frajle" - nisu na "uobičajenim" mestima na kojima se nalaze ove druge; drugo - one obično imaju neke svoje studije, profesije, ovo ili ono - što im daje onu prokletu samosvest: znaju ko su, šta vrede, šta NE žele, i tome slično.

Treće - a možda i prvo: devojke koje ne idu sa oženjenima se ne daju. I to bude i vrlo energično :), koliko sam uspela da vidim.
I sad: ako neki sredovečan ili stariji čovek želi društvo bitno mlađe žene/devojke - nije lud da pokuša kod neke samosvesne, pa da ne dao Bog i daleko bilo čuje šta dotična misli i o njemu, i o njegovoj ponudi, i o stomačiću, i o ovome i onome...
Istinu.

Kome to treba, a za svoje pare.
Daleko je lepše naći neku koja će da laska, trepće... Jer - poenta i jeste: uživati u životu, ne?

A devojaka/žena koje će laskati, progutati sve što im se servira, treptati i ćutati kad treba ima koliko vam duša hoće.

Meni se desilo da me jedna mlada i vrlo zgodna tviterašica pita - da li poznajem jednog (za njen svet) uticajnog čoveka (poznajem), da li znam da li je oženjen (jeste), i - da li znam ženu, i da li znam kako bi njegova žena reagovala kad bi ova koja me pita uspela da zavede uticajnog, eda bi došla do radnog mesta.

Živa sreća što takve stvari slušam ceo život, pa zadržah pokeraški izraz lica...
Ja joj otvoreno i iskreno rekoh da ona itekako ima realne šanse da "zavede" ciljanu osobu, ali su tu sledeći problemi:
- on se na smrt plaši venčane žene;
- previše je pametan da bi dozvolio da mu KHM pomuti razum i da na taj način zaposli nekog, on je profesionalac koji ne meša posao i zabavu,
- ako žena čuje, takav je tip žene da će joj glavu iščupati iz ramena, da ne govorim o skandalu i cirkusu koji je u stanju da napravi.

Ne znam šta je dalje bilo, koliko zasad mogu da vidim - nije odustala od svoje nakane, a da li će uspeti i šta će biti posle - kad - tad se pokaže...

Drugim rečima - podrška devojkama koje imaju stav i samosvest.
Muškom svetu koji misli da je SVE devojke/žene lako dobiti, promislite još jednom.

Ako vam se ikad desi da vam stvarno zatreba devojka sa stavom, nikad je nećete osvojiti - sa stavom da su SVE žene jeftine, ne.

I još jednom - mnogo sreće svim učesnicima u ovoj veseloj zabavi :D.

P.S. Nemoj da bi koga guja ujela da ovaj tekst shvati kao tvrđenje pazara :D.

--------------------
Pročitajte: Sponzorstvo ili prostitucija by @experiment311

Pandur, medicinska sestra, robijaš, autolakirer, lopov... by @Zorz_AliNeBize

Ilustracija: HuntingBigSales.

Treba li IKOM verovati?

2011-06-08T07:29:00.002+02:00

U životu mi se redovno događa da ljudi misle o meni ovo i ono; dovoljno je da se rukuju sa mnom - i već imaju jasno formirano "mišljenje" :).

Online to izgleda malko drugačije; vrlo retko se dešava, ali isto mi se pripisuju osobine koje nemam, bile afirmativne ili ne :).

U poslednje vreme mi se događa da mi jedan (inače prijateljski nastrojen) čovek piše tvitove "sa konotacijom"; kaže nešto na temu o kojoj je reč, koja god da jeste, pa onda doda:
"A ti si, kao, naivna".
Ili:
"A, kao, udate žene ne varaju muževe".
Ili:
"Hehe, a ti si 'mala devojčica'".

I tome slično...

Sad, tu treba malko pojašnjenja, kako ja vidim.
Prvo, ja obično i u životu i online govorim baš ono što mislim.
To sam radila i ranije, a jedva sam dočekala da imam dovoljno godina da mogu da kažem BAŠ direktno ono što mi je u glavi :).

Dakle, ako kažem da nešto ne mogu zbog obaveza - to je baš tako.
Ako kažem da nešto ne radim, niti sam u životu - ti je stvarno tako.
Kad kažem da nešto neću - to zaista znači da NEĆU.

I obično smatram da nema potrebe dalje da objašnjavam šta je konkretno u pitanju, a često nemam ni vremena.
Kako rekoh u prošlom postu, moj mozak radi jednostavno.
To znači - najkraćim putem, ako je moguće, ali isto tako znači i - bez interpretacija, konotacija, i zamišljanja "šta je pisac hteo da kaže".
Mislim, normalno da mogu i to ako hoću - ali već rekoh: mrzi me, i nemam vremena za takve zabavice.

No, htedoh da kažem neku reč o ljudima koji mi govore ovakve stvari...
Ja sam samo "simptom" u ovoj priči :).

Uverena sam da je uvek, i svaki put u pitanju lično iskustvo sagovornika, ili - loše iskustvo koje je već imao sa ženama, zubaricama ili bilo kim s kojim mene može da asocira.
Ili bilo koga drugog, jer sumnjam da sam samo ja u pitanju.

Ako odrastao, vrlo inteligentan čovek, (hipotetički) smatra da ne postoje naivne žene, da udate žene (više-manje) by default varaju muževe, da nešto neću jer mi se prosto ćefnulo, da su doktorice ovakve ili onakve, da...
To obično znači nešto od sledećeg:
- da je imao ili ima baš takvu devojku/ženu kakvu sliku na mene projektuje (saradnika, načelnicu, komšinicu... Zavisi u kom konktekstu je priča),
- da dosad nije sretao žene koje misle iskreno i govore otvoreno baš ono što misle - i stoje iza toga,
- da je sretao i drugačije žene, ali jednostavno nije opazio da su takve - zbog "kontaminacije" koju je sam sebi već stvorio,
- da mu je profesija takva da je stekao naviku da i sa verbalno izraženim podozrenjem gleda na svet oko sebe.

Ima još bezbroj alternativa, ja sam uzela samo elementarne, najbolje prepoznatljive.
Ova vrsta distorzije u viđenju me ponekad žalosti; ne zato što me vređa :), previše dobro znam ko sam i šta mislim, i odavno već više ne objašnjavam zašto-nešto.

Dođe mi žao tih ljudi.
Mislim, sumnjam da je lako ići kroz život sa stalno prisutnom sumnjom - da odrasla, inteligentna i/ili obrazovana žena ne može biti naivna; da je jezičava žena sa naoko agresivnim nastupom - obavezno fanatična i ograničena; da zubarica koju uopšte ne poznaje, niti ju je kada video - mora biti nesposobna jer je mlada i zlatna devojka; da ovo ili ono...

I, ako još proširimo sliku - u ovom našem društvu, ovakvom kakvo jeste, jako je teško ne biti (bar) lagano paranoičan, ciničan, sarkastičan... Pogotovo u nekim zrelim godinama i u određenim profesijama.
Milion puta sam videla policajca koji je podozriv preko svake mere, čak i u odnosu na sopstvenu porodicu...

Koja je mera, i gde je granica toga - da li ćete svima verovati, ili - možda - nikom?

Po meni, to je opet stvar lične spoznaje i voljnog opredeljenja, pogotovo kod svesnih, inteligentnih ljudi.
Mislim, ako jednom razbijem glavu kroz neko loše iskustvo, mogu da odlučim da pokušam još jednom, a mogu da odlučim i suprotno.
U slučaju odluke da više neću ni da pokušam da poklonim poverenje NIKOM živom, to realno može da bude safety net...
Ali može da dovede do ozbiljne "invalidnosti" u socijalnim interakcijama.

Imam jednog pacijenta koji je vrlo simpatičan, izuzetno inteligentan čovek stariji od mene nekoliko godina. Uspešan, obrazovan, elegantan čovek na položaju.
On mi je jednom prilikom "objasnio" da je kao mlad čovek imao jedno jako loše, jako traumatično iskustvo sa jednom devojkom, nesuđenom budućom ženom - te da se zbog toga nije nikad oženio.

Pošto smo prijatelji i znamo se bar 15 godina, ja sam mu otvoreno rekla:
Vidi, ja jako volim da vozim kola, motor, karting, bilo šta što ima ubrzanje i točkove me ludo zabavlja.
Kao devojka od 21 godinu sam se prevrtala kolima.
Posle toga sam mogla da izaberem i - da više nikad ne sednem u kola; ne bih bila prva :).
Šta - da odustanem od nečega što me oduševljava, što čini da DIŠEM, što osećam da mi nedostaje - samo zbog straha da će se (opet) nešto loše desiti?
Heh, koješta.

Ova mala priča je upućena ljudima koje smatram prijateljima, online ili offline.

Nađite (razumnu) granicu poverenja, i pokušajte da ne gledate SVE ljude kroz sopstvene naočari koje ste sami obojili u ovu ili onu boju.
Kao inteligentni ljudi, pokušajte da razdvojite šta je bilo, šta jeste, šta može biti - a šta ne može više nikad, jer vi to nećete dozvoliti.

Nađite ljuljašku :).

I - srećno :).

'Ajmo da ogovaramo @Mahlat :)

2011-06-07T06:21:00.005+02:00

Gledam kod Mahlat jutros jedan post, i mislim se kako to biva...
Cela ta priča o feminizmu, o feministkinjama, o istoriji svega, o definisanju pojmova, sve što je pomenuto u više desetina komentara na prethodnom postu.
I mislim kako ne mogu da razumem :).

Moj mozak radi drugačije.
Meni prstom pokažu cilj, ili ga ja nađem, ii on sam iskoči pred mene, i dalje idem ka njemu, nekad i kroz njega :).

Brzo, jasno, efikasno, čisto; što znači - i sa što manje gubljenja vremena. Isto to važi i za druge koji su sa mnom u priči "ići ka cilju", i to je jednostavno to.
Ima jedna koleginica koja je u skorije vreme pisala (ozbiljan) naučni rad na temu - kako se stavlja, u smislu kako se nanosi - materijal za belu plombu.
Izjedna, u slojevima, od dna naviše, od sredine upolje (centrufugalno, centripetalno..) itd. Na onoliko strana i strana...

A suština je: 1. karijes se mora ukloniti i plomba se mora staviti, 2. moraju biti zadovoljeni neki drugi principi (da bi plomba stajala), 3. nema dokaza da je neki od načina superioran u odnosu na ostale.
I to završava svaku diskusiju, i idemo da stavljamo plombe.

Tako isto rade i svi drugi koji su oko mene, i ja jednostavno ne da ne umem drugačije - nego odavno već više i neću. Saradnici u timu minimalno troše vreme i resurse uopšte, idu tačno na suštinu problema (ako se javi u radu), to se rešava u par reči - i idemo dalje.
Zbog toga je meni stran način u kojem se vrlo dugo objašnjava bilo šta.

Kako rekoh Draganu, ja ne moram da znam znanje svojih saradnika, ali treba vrlo dobro da znam šta mogu i umeju. Ako tim ide npr. na promenu ponašanja - ja moram da znam šta može jedan psiholog, šta može jedan lekar, šta može programer - ali ne moram da znam doslovno isto to, niti ima potrebe da mi objašnjava nadugačko (teoretski) - niti sme, jer gubimo vreme.

I, kad smo već kod toga: promena znanja, mišljenja, stava - pa zatim i ponašanja je JAKO teška rabota. U bilo kom poslu, nije bitno da li smo mi, političari, ili feministi.

Svako ko je makar pokušao da uradi tako nešto, makar na jednom čoveku - a ne na grupi ljudi, zna koliko je teško.

U konkretnoj situaciji kod Mahlat, gde se ide "jedan na jednog", ima jako mnogo načina da se uspe; to je (bar za mene) daleko lakša i jednostavnija varijanta nego intervencija u široj društvenoj zajednici.

Psiholozi znaju daleko bolje od mene koji su mogući načini; jedan od mogućih pristupa je i ovaj koji se vidi kod Mahlat: sa konkretnim znanjem i konkretnim autoritetom pokušati dokazati Mahlat da nije u pravu, da ne misli dobro i/ili ispravno, da greši u tome šta i kako govori.

Međutim, kao i kod gornjeg primera sa plombama, postoji greška u osnovnoj postavci: u pitanju je Mahlat.

'Ajte vi meni objasnite kako bi vi Mahlat, od svog belog sveta, ubedili da ne misli i ne govori dobro? :)

Ja znam kako bih, jer Mahlat nije ni nerazumna ni glupa žena, dapače; to što ima jezičinu, ne znači da je prosta ili ograničena.
No, igra zvana "legalizacija" je vrlo opasna kod nje na blogu :), a neće uspeti sigurno. Kod nje - ne :).

Nego, da se vratimo na plombe.
Koja je suština cele priče, koja je PRAVA SUŠTINA ovakve komunikacije kod Mahlat? :)

Jer, kao i uvek, kako rekoh - sve se može JAKO pojednostaviti, moj mozak automatski radi ka tome da sve svede na dve rečenice...

Uvek postoji sloj ispod sloja ispod sloja, a ono "teoretisanje" (neopravdano pogrdno nazvano, jer posetilac očito itekako zna o čemu govori) kod Mahlat ima, zapravo, sasvim drugu svrhu - šta vi mislite, koju? :)

A ja ću ovde da se zaustavim :).

I prijatan dan svima :).

Ilustracija: MisconceptionJungle. ;

General

2011-06-05T08:30:00.001+02:00

Preciznije, general - pukovnik.

Nekad davno je stekao vrhunsko vojno obrazovanje, a kasnije je završio i - istoriju umetnosti.
Posle rata i vojne službe, malko je bio i u diplomatiji, a kad je već malko ostario, došao je nama da predaje, u to davno doba.

Prav, suv, visok i otmen, vrlo elegantan i ne baš lep, uvek je delovao kao da nosi uniformu.
Nije bio odsečan; kao profesor, bio je vrlo zahtevan, ali je shvatao naša ograničenja na temu njegove nauke, i gledao da nas nauči onome što je za nas bitno: medicinskoj ratnoj doktrini.

Pošto je bio erudita sa bogatim rečnikom, znanjem više jezika i klasičnim obrazovanjem - na momente smo ga jedva pratili, njegov latinski je bio daleko superiorniji od našeg.
Nikad nije govorio da je general, niti je kad spominjao svoje ratno iskustvo, sa više frontova.

Ponekad je navodio neke primere, ali vrlo neutralno, bez afekta, tvrdo. Ponekad nas je ispravljao u pravopisu i govoru, govoreći da akademski obrazovan čovek treba i da je pismen...:).

Nije bio neprijatan, samo malko "drven", i dugo nismo čuli od njega nešto lično, iako nam je predavao ukupno četiri semestra.

I onda jednog dana reče - kako ima dete.
Sa ogromnom toplinom i ljubavlju, sa ponosom.
Mi smo ćutali kao zaliveni, u totalnom čudu - znali smo da nije oženjen, niti je ikad bio - to je spominjao ranije.

Onda je polako nastavio da priča.
Kad se rat završio i sve smirilo, on je malko gledao ko sebe jedno vreme - nigde na vidiku neke ženske osobe koja bi mu odgovarala, i kojoj bi se on svideo.

Onda je promislio, i sebi rekao ovako:
Eh, L., kako si ružan, nijedna te neće :).
Kad već imaš toliko para, ogroman stan i sve... Što ne uzmeš jedno dete, bar nekog da usrećiš u životu.

U to doba, čovek sa njegovim činom i položajem je bio - Bog. A siročadi je bilo onoliko...
On je otišao u dom, i našao - na naše čudo - devojčicu.

Tačnije, ona je našla njega: petogodišnja devojčica mu se s vrata uhvatila za ruku, i vodila ga da mu pokaže gde spava, gde jede, kako ima veliku dragocenost - jedan kliker...

On ju je doveo kući, kupio joj sve što joj treba, prvu noć je uspavao, i - seo da čita sve što je mogao da nađe o deci :).

U doba kada je nama predavao, ona je već bila lekar.
Videli smo je par puta - malena, vedra, kovrdžava plavušica, izuzetno dinamična, vrlo pametna.
Uvek ga je grlila i donosila mu neku čokoladicu i dranguliju, a on...

On se menjao na naše oči, u tim momentima.
Od ozbiljnog, otmenog oficira je postajao - taja. Jedan topao, vedar, osećajan otac, koji je sa takvim ponosom i ljubavlju pratio očima svoje dete da se i danas sećam toga kao da je juče bilo.

On je odavno umro.
Ona je odavno u inostranstvu.

Kad se kaže "general", uvek pomislim prvo na njega...

P.S. Svaka asocijacija na aktuelne događaje je slučajna i nenamerna :D.

Ilustracija: Taiya001

Kad film traje... I traje.

2011-06-05T06:07:00.000+02:00

I evo jedne male, (kao i uvek) istinite priče o jednoj razvedenoj ženi.
Kada sam je videla prvi put, bila je u srednjim godinama.
Veoma lepa, negovana, vitka; bele pantalone, štiklice, ugledno poreklo, "stari novac"...

Kao vrlo mlada se ludo zaljubila u desetak godina starijeg čoveka, obrazovanog, uglednog čoveka na položaju. Zaredom su dobili dvoje dece (starije je mojih godina), a brak je bio - luda kuća.

Muž je poslom bio dosta odsutan, a ona je premlada bila vezana za kuću i malenu dečicu. Da ne govorim o tome kako je on i dalje očijukao sa zgodnim ženskim svetom i još koješta.

I on i ona plahoviti, "besni", teške naravi. Perje je letelo na sve strane...
Posle nekoliko godina izuzetno burnog zajedničkog života, ona prelomi - i oni se razvedoše.

U generaciji mojih roditelja - izuzetko retka, i sasvim skandalozna rabota.
Sticajem nesrećnih okolnosti, bivši muž pogine nekoliko meseci posle razvoda...

Dama se preseli u drugo mesto, zajedno sa decom.
Deca malena, jedva da su uspela da shvate šta se sve izdešavalo u svom tom cirkusu...

U drugom mestu, lepa i mlada razvedena/udovica se zapošljava, i nalazi drugog muža.
Čovek opet relativno stariji od nje, "matori momak", na položaju i situiran, prihvata nju i decu kao svoje, decu gleda i podiže kao da su njegova rođena...
Bez posebnih trzavica i relativno srećno ona živi s njim narednih 25 godina, kada on umire iznenada, od bolesti...

Ja je srećem neku godinu iza toga.
Sedim i pričam sa lepom, negovanom damom, koja ima odraslu, obrazovanu, situiranu decu, koja imaju svoje porodice i decu.
Situirana je, zdrava, nema posebnih problema.

Osim jednog: prvog muža.

Slušam je kako počinje (bez povoda) da govori o njemu... I polako se "zaleće".
Za nekoliko minuta, dama upada u ludilo, doslovno.

Sa toliko žuči i energije govori o prvom mužu, pljuje ga, plače od besa, osuđuje, proklinje i njega i njegovu porodicu najtežim rečima...

Ja ostajem potpuno zatečena.
Pokušavam u više navrata da je "izbijem" iz tog filma, ali ona ne reaguje ama uopšte, čak ni na pitanje - a zašto vi ovo sebi radite, N.?

U totalnom čudu, ja čekam da se tirada završi (same smo), ona se najzad nekako pribira, kreće nadalje meni da drži lekcije o braku, o vaspitanju dece, kuvanju, ovom i onom, ja i dalje ne mogu da verujem u celu scenu...

Da žena sa toliko žuči i ogorčenja priča o prvom mužu, koji ne samo da je već decenijama bivši, nego je još i decenijama pokojan.

Iskreno, za mene je to bila jako dobra škola; zarekla sam se da ja neću biti takva, ma kakvo dešavanje i ma kakav bol da je u pitanju.
Njena slika mi je u glavi kad god mi se nešto teško desi, slika jedne napola "lude" žene koja još uvek živi događanje koje decenijama ne postoji.

Ovo sam viđala u mnogim oblicima; ljude koji još uvek ratuju sa ustašama u '43-ćoj kao što su nekad, koji su još uvek oficiri UDBA-e koji šalju komšije na Goli Otok, povratnike koji još uvek žive u toj stranoj zemlji, i sve moguće varijetete - ali nikad sa ovoliko bola, ogorčenja, žuči i cirkusa kao kod ove dame...

I, da: njena deca su "presudila" odavno.
Ukratko, nju smatraju ludačom, a daleko više vole i poštuju sećanje na očuha, i na porodicu svog oca - jer dotični su se sve te godine brinuli o njima na svaki zamisliv način (i njih znam godinama).
Pazite, govorim o odraslim ljudima.

A opisana "drama queen" nije sama, čisto da napomenem.
Na vidiku je i treći muž: opet relativno stariji, više nego dobrostojeći, bez svoje dece...

Ilustracija: Christian books for women.

#Novosadjani ...

2011-06-04T10:28:00.002+02:00

Šta je novosadski?

Miris rečne smole, kuvanog kukuruza, pečenog kestenja i vanil šećera.
Biti kod kuće pre mraka.
Crveneti od stida a ne od besa.
Ne stajati na tuđu senku i muku.
Voziti bicikl.
Kupovati cveće.
Ulagati više u ćerke nego u sinove.
Ponositi se svojima kada postanu slavni.
Dotle ih više kuditi nego hvaliti.
Ne gubiti iz vida da su Beograd, Budimpešta i Beč malko zabačeni.
Obožavati akvamarin, boju panonskog pra-mora.
Praviti se kao da Venecija nema golubove.
Pamtiti da su najveće poplave bile 1770. i 1965. a najbolje berbe 1900. i 1969. godine.
Kladiti se da je osamdeset meteri prava mera nadmorske visine za pogled na svet, a dve stotine meteri najpogodnija daljina izmedu obala.
Sanjati mostove.
Pričati o vremenu.
Ići u bioskop.
Šetati se.
Očenaš govoriti u sebi, bez obzira na jezik molitve.
Biti bezobrazan samo kad to pristojnost nalaže.
Ne zaboraviti nikad ono što se nekom dalo, ali ni ne iskati nazad.
Podeliti hladovinu sa drugima.
Posle dobrog gutljaja obrisati se rukavom, kao što to rade dole, na jugu.
Ne dolaziti nenajavljen u tuđu kuću, kao što se to ne radi ni gore, na severu.
Imati instinkt za ponavljanje istorije.
Ljubiti u ruke, a ne u obraz.
Bol u grudima držati za zubima.
Biti spor iz otmenosti.
I blago uobražen.
Zbog tradicije depresiju negovati, melanholiju prenositi u nasleđe.
Ne smejati se grohotom, vec pogledom.
Otezati sa vokalima.
Odugovlačiti sa odlukama, ali ih se pridržavati.
Držati ruke češce na leđima, nego u džepu.
Ne znati za kletvu, zavičajni kompleks i neželjene goste.

P.S. Novosadizam nije zarazan i ne prenosi se kontaktom.

Autor: Zagorka Radović.

Ilustracija: City of Novi Sad (sajt grada)

Deca posle razvoda

2011-06-04T05:31:00.003+02:00

Relativno retko viđam "glatke" razvode - da se dvoje sporazumno razvedu, kulturno i cool.
Daleko češća varijanta je - tužbom, sa kontejnerima prljavog veša...

Događa se i da se samo rastanu, ali svejedno - posle većine razvoda nastane haos. Prijatelji se dele, kumovi zauzimaju strane, rodbina i komšije još dugo raspredaju ko je kome šta i zašto...

Većina razvedenih misli da mu je bivši partner "ostao nešto dužan".
Ne umem bolje da objasnim: kakvi god da su bili u braku, razvedeni vrlo često misle da su dali mnogo od sebe, obično više nego onaj drugi, normalno.

Osim ovoga - prisutna je često i mržnja, i osveta, sve što se da zamisliti.
Pošto se razvedeni obično ne viđaju, ostaje im jedino dete/deca za međusobno preganjanje, ucenjivanje i slično.

To bude tako strašno, da me nekad jeza podilazi...

Pošto je dete u većini slučajeva kod majke, obično je ona ta koja "zategne".
Prvo, ne dozvoljava da otac vidi dete, često ni koliko je presudom dodeljeno.

Drugo - obično i ona i cela njena porodica pred detetom blate bivšeg muža, što može da poprimi tako gadne oblike da se čoveku život smuči...

Jako sam protiv toga; moje duboko uverenje je da bivšeg supružnika ne treba ni blatiti, ni braniti u detetovim očima.

Zato što deca jako brzo SVE shvate.
Razvedeni supružnik može na glavu da se postavi da ocrni bivšeg, ili da ulepša sliku o njemu - dete će najdalje koliko od 10 godina starosti (da ne govorim od 15 ili 20) VRLO tačno da vidi ko je ko.
Da se odmah razumemo: i kakav je roditelj koji je staratelj, i kakav je onaj drugi.
I - sudiće i jednom i drugom, tu Boga nema.

S muške strane - najčešća greška je neviđanje deteta.
Ovo se dešava iz dva razloga, kako ja vidim.

Događa se da je dotični zaljubljen u novu osobu X, i jednostavno zaboravi na dete, opterećenje mu je i slično, ili da ga nova partnerka direktno odgovara od viđanja deteta, na čega budala nasedne.

Druga varijanta je daleko strašnija: da odbacivanjem bivše žene čovek odbaci i dete.
Bezbroj puta sam čula da je dete "njeno, eto joj ga", da žena ne da da viđa dete (iako to nije istina), da je "predaleko", da ovo, da ono...

A istina je često da ne želi još jednom da kontaktira bivšu ženu, da još jednom prolazi kroz sve moguće neprijatnosti i prebacivanja i ko zna šta (jer i bivših žena ima raznih) - SAMO da bi video dete...

Ovakvi se ponekad sete deteta kasnije.
Ako su ostali sami, ako je sledeći brak ispao katastrofa ili propao, ili - još crnje - ako deca iz sledećeg braka nisu onakva kakva su iz prvog braka.
O, da - i to sam viđala, i to ne malo: da se dotičnom smuče pelene i slično, i da krene da se vraća ka detetu iz prvog braka, koje je obično već veće, priča, hoda, pogotovo ako je pametno i druželjubivo...

Isto tako, jako raširena pojava je da bivši muž - a još uvek otac, ne plaća alimentaciju.

Tu isto postoji jako mnogo varijeteta.
Dosta sam viđala da ispadne da dobrostojeći preduzetnici praktično nemaju ništa na svom imenu, i formalno prikazuju neku platicu od 20-30.000 dinara - a prema toj i tolikoj osnovici onda bude dosuđeno i izdržavanje detetu.

Kako god, ovde je klasičan izgovor (citat jednog pacijenta): neću da joj dajem pare za čarape koje joj švaler pocepa.
Jako mnogo razvedenih očeva (časni izuzeci) ne shvata da pare daje detetu, a ne bivšoj ženi.

Ovo je jako lako provaliti: koliko sam dosad videla, časne i ozbiljne razvedene žene odmah kažu: okej, daj detetu para, ili - kupi detetu šta mu treba, meni ne treba ni dinara, i slično.

Tek onda se vidi pravo stanje stvari - jer dotični neće detetu kupiti patike, školske knjige, bilo šta slično.

Viđala sam i dobrostojeće razvedene majke kojima bivši muž za dete ne plaća ništa, niti detetu daje više od jednog sladoleda godišnje, a koje se kolebaju da li da ga utuže ili ne...

Ni to mi nije jasno: ispadne da bivši muž ne treba da plaća ništa DETETU ako žena dovoljno zarađuje? Koja je to dilema u pitanju?

Kako god, najveći problem je ako ovaj rat preko deteta ne prestane nikad; jer i to se viđa.
Obično najveći cirkus prestane posle par godina najdalje, ali ima bivših supružnika koji nastave i nadalje da se blate i svađaju, ucenjuju i čuda čine - preko deteta.

Posledica je obično da se dete u odraslijem dobu spakuje i sve otera u (imenica).
Ili se ne spakuje, ali svejedno "iskopča" te slepce koji su mu roditelji... Umeju oni to, itekako.

A da vide sve, vide - i znaju.
Šta god da jedan ili drugi razvedeni misle i rade, dete će sve jednog dana da u glavi preradi, a onda nek' im je Bog u pomoći...

--------------------
Otvorite ovaj blog, ali pažljivo, ume da zaboli:
Kad tata pogasi sva svetla

Ilustracija: MiamiDadeDivorce.

"Mi" i "Vi, Beograđani"

2011-06-03T16:30:00.002+02:00

Hiljadu puta sam rekla da nama ne treba spoljni neprijatelj, sami ćemo sebe da satremo...
Evo moje male komunikacije sa prvim tviterašem kojeg sam dosad unfollow (zasad i jedinim :)...

@StefanStupar ko je sutra u gradu slobodan posle podne recimo od 2-3 do 5-6

a u kom, recimo, gradu... RT @StefanStupar: ko je sutra u gradu slobodan posle podne recimo od 2-3 do 5-6
@StefanStupar beograd jedan jedini nenadjebivi
a ti novi sad, pih, sudbine

ti to meni ozbiljno?
@StefanStupar ša ozbiljno?

ozbiljno mi kažeš da si u 'Bg, jednom, jedinom, nenadjebivom, a ja u NS, pih sudbine'?
@StefanStupar ne vređam ni tebe ni ns. naprotiv, lep gradić. ali beograd je beograd, to je posebna dimenzija

sad čekam izvinjenje.
@StefanStupar šo?

samo se ti lepo izvini, a ja ću da smislim razlog, ako dosad nisi ukopčao.
@StefanStupar nisam ja boris tadić pa da se izvinjavam za sve i svašta :D

jel tako?
@StefanStupareeeeeeeee takkkkkko

#novosadjani : pošto @StefanStupar 'živi u Bg, jednom, jedinom, nenadjebivom, a mi u NS, pih sudbine', upravo će da popije #unfollow

@StefanStupar joj plakaću hahahahahahahh
(unfollow)
@StefanStupar p.s. to "pih" je značilo u fazonu šteta što si ti u novom sadu, pa i da jesi sutra slobodna, to je neizvodljivo.
@StefanStupar to što si prebacila u "pih ti živiš u novom sadu" govori o tvom mehanizmu odbrane, anksioznosti ustvari i tera na smeh. zbogom.

I sad - u pitanju je dečko od 19 godina.
Zanemarite njegove ostale tvitove, način izražavanja i to, nije od značaja za priču...

Kako ja njemu da objasnim da je metropola nešto drugo, s dužnim poštovanjem svim Beograđanima?
Kako reče Neđo Đukanović (ne mnogo stariji od Stefana!), moskovski metro prebaci dnevno "nekoliko Beograda"...

Kako da mu objasnim da neki npr. Borani žive u Boru, da Pančevci žive u Pančevu, da Kruševljani žive u Kruševcu...
I da ne mislim da su "hude sudbine" jer ne žive u Beogradu, jednom, jedinom, nenadjebivom.

Ovo dete ima samo 19 godina.
No, "Stefana Stupara" ima jako mnogo, sa svih strana - ne samo iz Beograda, nego i iz Novog Sada, iz Niša, iz dijaspore...

Jel' to, ljudi, TAKO rašireno?
Jel' moja generacija dotle došla da nije svoju decu uspela da nauči šta je metropola, šta je tolerancija, šta je vaspitanje, šta znači voleti svoje rodno mesto, ili grad u kojem se živi, a šta znači - "Pih..."?

Je l' nam i to potrebno, osim svih čudesa koja su oko nas?

Jel' to mora baš tako?

P.S. Da ne trune u meni: prezime Stupar je (ovde) hercegovačko...:))

Ilustracija: Google Maps: San Francisco

Neka reč o varanju partnera...

2011-06-03T07:07:00.002+02:00

Prevariti nekog je vrlo zanimljiv fenomen - kako vidim, retko se događa da osoba to radi iz pune svesti, da ume sve da izvede da niko pojma nema, i da smišljeno vara partnera tako inteligentno da se ništa ne može upratiti.

Šta hoću da kažem: prevara obično vrlo lako izađe na videlo.
Viđala sam da čak i kod vrlo inteligentnih sistema i načina - informacija tako volšebnim putem (čak i posle više godina!) dođe do prevarenog da je to neverovatno.

Pre milion godina, sa mnom je radila stomatološka sestra koju je muž na vrlo gadan način varao i ostavio.
Ona za prevaru nije znala, i u prvom momentu pojma nije imala da je to u pitanju (znate onu staru - ko poslednji sazna...). Mislila je da se muž odselio zbog nekog trenutnog hira, pa će da se vrati kad se ohladi.

Nije mogla s njim nikako da stupi u kontakt, i jedno mesec dana nije znala ni gde je.
Onda je jednog dana vodila dete u crkvu za praznik, i idući peške usput pričala sa drugom majkom, koja je vodila svoje dvoje dece, a koju je znala vrlo površno.

U tom čavrljanju, ispostavlja se sledeće: da komšinica ima bivšeg muža, koji izdaje stan u gradu - i to baš mužu moje stomatološke sestre.
I njegovoj devojci...

Velika je umetnost varati supružnika godinama, a da ne vidi, preciznije - da niko ne vidi.
Imam dvojicu takvih kolega, znam ih bar 25 godina...

Oni su kao na isti kalup: zgodni ljudi koji mnogo zarađuju, sa profesijom koja ne dozvoljava da se zna tačno gde je dotični i koliko će tamo biti :), natprosečno inteligentni.

Možda nas nekoliko u gradu zna šta rade; tvrdim da ostali samo naziru, jer je tu potrebno prilično "akrobatike" i klikera.
No, ova dvojica su (mi kažemo) "rekreativci", "sportisti". Imaju divne žene i porodice, samo pate od toga da se dokazuju i slično, i čisto sumnjam da bi svoje brakove doveli u krizu...

S moje tačke gledišta, stvar je jako jednostavna.
Ili sam s nekim, ili nisam.
I obrnuto :).

Nisam u životu prevarila ni momka, a ne muža, prosto jer ne odgovara mom sistemu vrednosti.
Mislim, daleko je lakše raskinuti/razići se, pa se onda upustiti s drugim. Em ne iziskuje laganje i slične akrobatike, čupanje iz vremenskog cajtnota i slično, em je "čist rez" i nema repova, koliko god se nekom dopadalo ili ne.

S druge strane, ne mogu da shvatim ženski svet koji se "zaljubljuje" u oženjene.
Najiskrenije, ne zato što sam posebno moralan čovek, nego prosto zato što kao sama - uopšte ne vidim ni jedan dobar razlog što bih čekala da neko slaže, izvuče se i dođe, zbog - čega, konkretno? :)

I da se krijem, i da se pribojavam da će nas neko videti, da ne mogu kao čovek da se prošetam, izađem, idem na more...
Pa - ja vredim daleko više od toga.
Osim što neću da budem druga, i ni slučajno ne volim da delim :D.

Da se ne lažemo - ima vrlo mnogo i žena i muškaraca koji znaju da ih bračni drug godinama vara, i ćute, jer im je to u interesu; Bože moj, svako ima svoju računicu.
Pa da, jer to i jeste.

Uprošćeno: kako ja mislim, ima onih koji varaju rekreativno, onih koji se stvarno zaljube, i onih koji imaju neku računicu.

Ali uopšteno, to varanje je po meni - samo jako mnogo nepotrebnih komplikacija.
Svako malo gledam neke ljude kako imaju po dva partnera (i više :), to je ludilo. Više ne znaju koga kad lažu...

I nikad neću uspeti da shvatim što prvo ne posade tog nekog svog i kažu mu otvoreno da se razilaze. Pa - ko živ, a ko mrtav.

A (kaobajagi) odrasli ljudi...:).

Ilustracija: ShineYahooChannel.

Gde ima devojaka za ženiti se

2011-06-02T14:18:00.002+02:00

@ETFovcu obećah davno da ću da pokušam da napišem gde ima devojaka za ženiti se, pa da probam - nisam nikad pokušavala da se oženim, pa mi je to malko nepoznata teritorija...:)

Prvo i osnovno - nemam pojma šta znači "devojka za ženiti se".
Ako gledam iz svog doba, iz svog vaspitanja - ženila bih možda par devojaka koje poznajem, bez uvrede drugima :).
Moram da kažem da mislim primarno na devojke preko 25 godina, evo recimo @Mahlat :).

Elem, pošto nemam pojma :), da pokušam da objasnim kako ETF-ovci nalaze devojke :). Koliko ja mogu da vidim, jer ih zaista mnogo viđam...

Prvo, oni ne vole praznoglave i površne.
To je priličan problem; koliko ja mogu da čujem, na ceni su vedre devojke - ali ne manične lujke, što devojke često pobrkaju.

Drugo - dosta puta sam čula da jednostavno ne cene devojke sa tzv. mekih fakulteta; jedan pacijent sa elektrotehnike mi je otvoreno rekao da ne zna šta bi pričao sa takvom, jer ona uči za najteži ispit jednu noć... Imaju drugačije standarde o tome šta znači raditi.

Ovde je fakultet tehničkih nauka okružen fakultetima na kojima ima MNOGO devojaka: filozofski, pravni, ekonomski, prirodno-matematički, poljoprivredni... Za neke od tih studenkinja kažu da "mogu da prođu", ali za neke (odreda) kažu da sa njima idu "samo očajnici", tim rečima.

Dakle, što se tiče nalaženja devojke na fakultetu... Teško.
Koleginice vole, druže se s njima, ali ih nekako gledaju kao drugare, kako mi deluje.

Isto tako, kod studenata elektrotehnike postoji neka vrsta "fame" o studenkinjama medicinskog (farmacija, opšta medicina, stomatologija) i arhitekture.
Jako mnogo puta sam čula da misle da su studentkinje arhitekture i farmacije najlepše devojke, i da žele baš takvu devojku...

Tu ima sledećih problema: smatraju da devojke sa arhitekture "visoko drže nos", a farmacija je fizički udaljena, oni ih retko sreću.

U izlascima - opet je mala šansa da sretnu devojku kakvu žele.

Ovde je problem taj da nema nekog definisanog mesta gde se mogu naći "profilisane" "ozbiljne" devojke, one za ženiti se...
Mislim, veća je verovatnoća da će naići na njih negde usput, nego u izlasku, kako mi se čini :).

Kada diplomiraju, onda su tek onako... Van sveta.
Obično su jako opterećeni poslom, i kad ih gledam (rekoh već da je preko puta mene jedna firma sa mnooogo inženjera), vidim da u okolnim restorančićima i picerijama sede sa kolegama.
Nema nekih devojaka...

A to što vide u tim restoranima u po bela dana, opet nije po njihovom ukusu.

I onda opet dođosmo do onog starog uputstva iz jednog muškog časopisa - kako naći pravu devojku?

Lepo kupite časopis za ženski svet, onog profila kako vam deluje da bi čitala vaša potencijalno voljena osoba; pažljivo proučite koja mesta se tu preporučuju za izlazak.
Onda se lepo izbrijete, umijete, obučete, smislite kako ćete toj nekoj prići - i pola posla gotovo.

Onda postupak ponavljate dok ne upali :).

Jedan od mojih (matorih) prijatelja inženjera se oženio tako što je s nama išao na naše kongrese...
Na mojima nije našao odgovarajuću, ali na jednom kongresu u Beogradu, s mojom kumom (radiolozi) je našao jednu malenu damicu, nuklearnog fizičara, sa kojom odavno ima decu...:).

Rekla bih da vizija i misija, strategija i taktika, pravilan izbor ciljne grupacije i ozbiljan marketinški pristup mnogo znače :).

I - srećno :).

Ilustracija: ScrapsyYard.

Bajka o jednom razvodu

2011-06-02T06:04:00.000+02:00

Kao i kod većine razvoda... U pitanju je bio pogrešan izbor.

Tek posle je usledilo ono što je usledilo.
E, da: i pogrešna procena - ako ju je uopšte i bilo, s njegove strane.

To je bio prvi problem: iako je verovatno bila zaljubljena u tom nekom momentu, mozak joj je radio.
Njemu nije.

Onaj uobičajeni muški problem: privlačnost.
Verujem da je baš zahvaljujući njenoj privlačnosti progutao i mamac i olovo, uprkos zavidnoj ličnoj inteligenciji...
Ponekad se pitam - da li bi takav muški svet blagovremeno uključio mozak da je dama bila malko manje atraktivna, ljupka, zamamna...?

Elem, dobijaju dete, a tokom vremena - stvar ne ide nabolje.
Čovek to ne vidi, ali ona radi šta ju je volja; verovatno nezadovoljna brakom i mužem, ona polako kreće dalje... Sa kalkulatorom u slatkoj glavici.

Muž nije cvećka, da se ne lažemo.
Nije beba, nije neiskusan, video je sveta i života, i izuzetno je inteligentan.
Bog sveti zna zašto je posumnjao, u jednom momentu.

Kad vrlo inteligentan muž posumnja, nemoguće je sakriti se; isto tako - ako čovek od karaktera i integriteta shvati da ga žena vara - razvod je gotova stvar.

Dakle, rastadoše se.
Dama je nastavila svojim putem (jer je ionako već imala rezervu, pa i rezervinu rezervu), a čovek je ostao sam.

Ja sam sad zanemarila sve druge probleme - novac, bolest, sve i svašta što čoveka može da snađe "u paketu"...

I sad, šta: oni imaju dete.
Dobro, pametno, lepo dete.

Čovek obožava to svoje dete; za razliku od mnogih drugih razvedenih očeva, on čezne da ga vidi, uči ga da misli, dete mu uzvraća jednakom merom - oni su svoja krv.
Tako požrtvovanog razvedenog oca videh možda par puta u životu, a uzmite u obzir da mnogo viđam ljude, osim što je bar pola moje generacije razvedeno.

Ali ima tu drugi problem: čovek je još u braku.
O, da: to sam viđala mnogo puta - on se još uvek "svađa" sa bivšom ženom, ogorčen je, bes plamti - on to i ne krije.

Ne znam koliko je prošlo od razvoda; međutim, ja imam utisak da shvata sasvim jasno da treba aktivno da radi na tome da se iščupa iz filma koji vrti neprekidno.

Što reče jedan moj matori kolega - sve priče su iste, samo se imena razlikuju.
Kao i u mnogim sličnim pričama, ovaj čovek ima očigledne probleme; počev od povređene sujete, razočarenja, besa, ponekad i čežnje za bivšom...
Na momente se utapa u bolu i ogorčenju.

On sada, takav kakav jeste, mora aktivno da se bori za svoj život.
SVOJ život.

Jer - ona ima svoj.
Ili bar on tako misli, u svom filmu...

Ljudi koji shvate da im je prekid filma nužan za go život, za opstanak - to uspevaju na razne načine.
Piju, nalaze druge žene, krenu na pecanje, trče kilometrima... Ima raznih recepata, nismo isti.

Prvo se odboluje, žestoko. Onda se krene sa borbom - za sebe.
I to je žestoko, ovde nema milovanja i samosažaljenja, samo lavovsko srce - ko želi da preživi.
Drugih nema, ostali su daleko iza.
Na njih se ne misli; misli se na sebe, i to 24/7.

Strahovito je teško hvatati sebe svaki put kad se krene sa okretanjem opet istih slika i reči. I aktivno prekidati sebe u tome, na ma koji način.
I gledati kako da se na konstruktivan način kanališe ogromna energija besa i ogorčenja, koja razara.
Još jako dugo boli jednako kao prvi put, ali - Kinezi imaju onu staru...

Ako se pobrinete za sebe, drugi problemi će se lakše pobrinuti sami za sebe.

Od razočarenja, povređene sujete, razvoda i gubitka niko nije umro, bar ja nisam čula.
A kako je nastavio dalje - zavisi samo od njega samog.

Verujem da ovaj čovek zna da je potreban zdrav, pametan, normalan, vedar i staložen - tom detetu koje ima.
Bio razveden ili ne, to je sasvim sekundarno...

Ovo je samo moje viđenje; ja ne znam šta se zaista događalo, zato i jeste - bajka.

Ono što mi jako bode oči kod ovog razvedenog oca - je potpuno retka ljubav prema detetu, želja da se od njega napravi čovek koji misli, jasno razdvajanje ljubavi prema sinu od svog konglomerata osećanja koja prate bivšu....

Koja su vaša viđenja?

Ilustracija: GuidesLibrary

Razvod: najčešće fraze

2011-06-01T05:46:00.001+02:00

Ne bi čovek verovao šta mi sve opisuju kao razlog za razvod braka.

Normalno, kao i svakom živom čoveku, bar pola od toga mi je nejasno :).
Sasvim dobro shvatam očigledne stvari: preljube, kocku, batine, alkohol... I sve slično.

Ne mogu da shvatim, recimo, čuvenu frazu: nema tu više ljubavi.
To sam pretežno čula od muškog sveta; i bez izuzetka, od muških koji su se razveli - jer su se zaljubili u drugu :).

To je jako dobar fazon.
Prvo, izgovor - para vredan.

Mnogi razvedeni, bili svesni toga ili ne, imaju osećaj krivice, odgovornosti, preispituju se, razmatraju šta je bilo i zašto se desilo.

Ova fraza - nije tu bilo više ljubavi - obično nailazi na veliko razumevanje kod okoline razvedenog, a u muškom društvu je apsolutno i nepobitno opravdan razlog za razvod, čak i ako je bivši partner sasvim privlačna i sasvim normalna osoba.

Moje skromno mišljenje je da tu ima mnogo zanimljivih uzroka....

Prvo - možda je dotičnima bilo dosadno u braku.
Normalno, svaka duga veza pređe u niz rutina, događa se.

No, ako postoji volja - poneki brak može da se "renovira"; veoma je retko, ali sam viđala ljude koji pokušaju da spasu brak, traže pomoć, shvataju da su se udaljili, ne žele da im život pređe u rutinu, i - uspeva im.

No, ovo podrazumeva ozbiljan napor - a pre svega, svest o tome da nešto nije u redu, i - šta nije u redu.
A što bi to neko sebi činio, grbavio se i naprezao, kad napolju ima koliko hoćete slobodnih i voljnih da vas (opet) odignu sa zemlje, da vas "teše".
Oduvek je bilo vrlo lako naći sa strane nekog/neku zainteresovanog.

Vrlo je zanimljivo što takvi, koliko ja vidim, ne razlikuju ljubav od zaljubljenosti.
Ponekad se ispostavljalo (kad razbiju glavu u drugom, ili čak trećem, četvrtom...) braku - da počnu da veličaju prvi brak i da se prisećaju da su u stvari - voleli tu osobu.

Ali - hemija je čudo.
Ne mogu da procenim ko tu češće "nasedne", rekla bih da su muškarci tipičan primer, ali nije pravilo.

Podvrsta ovog "razloga" je - bio/la sam nesrećan u braku.
Pošto uzimam u obzir samo situacije bez očiglednog uzroka, to obično opet znači da postoji treća osoba, da je bračnom drugu dosadno, da nema uzbuđenja i "hemije" koju donosi zaljubljenost.

Takođe, od strane muškog sveta izuzetno dobro prihvaćeno kao razlog; žene na tako šta već gledaju drugačije :).

Ovo je pretežno prisutno kod relativno starijih osoba; mlad svet se retko "muči" da smisli neki razlog, i da uopšte objašnjava ikome šta i kako.

Treća uobičajena fraza je - eto, nije išlo.
Šta sad.

Ovo navedeno sam čula doslovno bezbroj puta u životu.
Verujte da je u 99% slučajeva bilo sasvim jasno da je pravi uzrok nešto drugo, i u isto tako velikom procentu - osobe koje su ovo izgovarale su bile VRLO uverene da je to sasvim normalan, prihvatljiv razlog za razvod.

Meni je to nekako uvek zvučalo kao - eto, probao sam cipele, žuljale me malko, stvarno nije išlo...

Ukratko: u većini slučajeva ljudi ne razlikuju razlog (uzrok) od - povoda.
Stara stvar :).

A šta misle partneri ovih koji ovo govore...
To je za serijal :).

Ilustacija: PgcBasketball.

Zašto govorim VI

2011-05-31T16:45:00.018+02:00

Kad sam bila u srednjoj školi, bili smo mali miševi...
Učeni smo da i deci govorimo VI.

Kad vrlo mladi prođete kroz takvu školu, onda i u snu govorite "vi" ljudima, odreda...

Dalje nastavljate sa fakultetom na kojem je hijerarhija vrlo jasno izražena, gde vam nastavno osoblje odreda govori "Vi, koleginice", i gde smo svi na "Vi kolega/koleginice" - bez obzira na to što je asistent možda par godina stariji.

Pa još malko dalje krenete da radite.
Opet ste mlađi od većine pacijenata, sa kolegama ste na VI, kad se javljate na telefon - pojma nemate da li je pacijent mlađi ili stariji od vas i koliko...

I onda - desetak godina kasnije - dolazi internet, gde su svi na TI.
A ja već imam maltene 20 godina staža vrlo rigidnog uvežbavanja obraćanja na VI.

I sad ja treba "iznenada" da se prebacim na TI :), a imam automatizam koji se teško ispravlja...
Opet imam ista ograničenja - ne znam ko mi je sa druge strane; može da bude dete ili mlad čovek, prijateljski nastrojen i komunikativan, a može da bude i vrlo sujetan kolega.
Been there :).

A sa matorenjem čovek ne postaje fleksibilniji :).

Osim što - telefoni i dalje zvone, i ja i dalje nemam pojma koliko ima godina osoba koja me zove, piše mail, bilo šta slično...

Dakle, u većini slučajeva ja moram da mislim da nekom kažem "ti"; ako ga vidim u realu, onda je lako :), što mi lepo reče neko na tviteru - nema dok se jednom ne napijemo zajedno :).

Mene što se tiče, može i krbanje uz pivo, nije problem... :).

Dakle, ljudi - meni je, verujte, sasvim svejedno kako se meni neko obraća; i to ide u paketu sa goreopisanom deformacijom :).
Slobodno mi kažite TI, bez problema :).

I ne zamerite ako ponekad nekom upola mlađem kažem VI, verujte da je davno stečena navika...

Hvala na razumevanju :).

Ilustracija: AlwaysWow

A ima i zanimljivih svekrva...

2011-05-31T05:03:00.001+02:00

E, taj deo mi je uvek bio fascinantan.

Kako neke svekrve uspeju sebe da "plasiraju" kao člana porodice bez kojeg se ne može, koji dominira i (naravno) i odlučuje, od kojeg sve zavisi, koji sve zna bolje...

Što ponekad itekako vodi razvodu, da se ne lažemo.

Posebno "interesantan" slučaj (jer takvi i jesu "slučajevi") je jedan moj stariji kolega.

On je ostao sam sa majkom, sreća majkina.
Mislim, ima čovek i brata, ali pošto je majka brata odavno pustila iz kandži, taj čovek se normalno oženio i stekao porodicu, a ovaj doktor je ostao mamici uz skute.

Kad je došao negde u srednje godine, oženi jednu zubaricu, Bog sveti zna kako.
Zubarica je bila vrlo privlačna, nešto mlađa od njega, jako fina žena, pametna, situirana...

Onda počinje zabavica.
Niti ume da kuva kako treba, niti širi veš kako Bog zapoveda, niti se tu ostavlja peškir kad se kupa (a i preterano se, brate, kupa, troši se voda i struja preko svake mere), s tim što je sa rođenjem deteta sve poprimilo groteskne razmere.

Jerbo - zubarica se nije dala, to je problem.

Onda je svekrva izvela poseban trik, koji nikad dotad nisam videla: počela je sinu polako da "uliva u glavu" - da dete nije njegovo.

Da mi verujete na reč da sam čula baš svakakve gadosti, ali ova je bila baš onako, opaka.
Moj kolega je počeo da sumnjiči ženu, stvari su se zategle do pucanja, za godinu dana je došlo do toga da traži i veštačenje očinstva.

Onda se zubarica spakovala, odvela sina u svoj stan, posadila muža za sto, i rekla mu ovako:
Na pamet mi ne pada da ulazim u tu priču, dete je tvoje, a ti misli kako hoćeš. Ja sad odo', a ti - nemoj da se setiš posle 20 godina da je dete tvoj sin, kad bude govorio francuski i svirao gitaru.

Normalno, doktor nadalje nije ni nazvao da pita kako je dete, a kamoli šta drugo - ko zna i čije je, na kraju.

Godinama kasnije stara gospođa se ozbiljno razbolela.
Slučajno sam srela jednog starijeg kolegu, šereta, koji je radio zajedno sa ovim doktorom iz priče.
Kad sam ga pitala kako je ovaj, matori mi reče vrlo ozbiljno:
Tja, ne znam. Majka mu je vrlo teško bolesna, sada je već polusvesna, infuzije i to... Bojim se da će doktor F. ostati siroče :D.

Potencijalno siroče je tada imalo već preko 50 godina, i bilo ugledan specijalista na položaju...

I - kako ponekad biva, stara gospođa svekrva i umre.
I jedno godinu dana kasnije, moj kolega se volšebno seti da ima sina...
Dečko je imao 12 godina.

Doktor je pokušao da uspostavi kontakt sa bivšom ženom; kulturna i žena od klase, odmah je rekla da bez ikakvih problema može da viđa sina kad god želi.

Mala nevolja: sin nije želeo.

Dete se odjednom našlo u situaciji da treba praktično da upozna oca; a od početka uspostaviti kontakt sa tolikim detetom, posle svega...

Danas je sin na kraju studija.
Sa ocem se viđa ponekad, gleda na njega kao na matorog čudaka, na nekog polupoznatog, ekscentričnog komšiju koji mu daje para i voli ga kao sina.

Nema otpor prema njemu, ali jednostavno - nema ni neki poseban osećaj vezanosti, da ne kažem tek ljubavi...

O, da: govori francuski. A svira klavir - gitaru nije voleo od početka.
I - ima plave oči i kovrdžavu kosu na tatu...

Ilustracija: mtaram.com

"Zanimljivi" razvodi

2011-05-30T05:38:00.000+02:00

Na "obične" razvode sam se nekako navikla.
Kad je dete pošlo u osnovnu, bilo je dva-tri deteta razvedenih roditelja.

Do kraja srednje je već bilo više od pola razreda.

U tim pričama ima svega i svačega, normalno, a pravila nema; događa se da se vrlo buran zajednički život prekine relativno glatko, i obrnuto, Bog zna.

Prvo sam slušala one obične razloge - ko je kome šta, razvodi zbog preljube i slično.
Kasnije, tokom godina, se pojavio novi model.

Devojka se uda, rodi dete, pa se kasnije razvede, za recimo pet godina.

Onda, pre nekoliko godina, poče nova shema: uda se, rodi dete, razvede za manje od godinu dana, odnese dete roditeljima, i - dalje nastavi da živi studentski.
Kao da ništa nije bilo - štikle, dekolte, izlasci, ustajanje popodne...

A od pre par godina viđam najnoviji "hit": ostave dete mužu.

Prva takva pacijentkinja koju sam videla je bila mlada (oko 27-8 godina), vrlo atraktivna, obrazovana žena koju znam godinama.

Kad je došla, prvo je išla ona klasična priča: kako je on svinja, stoka, ovo i ono, uobičajeno.
Onda sledeće ide - kako je ona mlada, pred njom je ozbiljna karijera, ona ima velike poslovne izglede, neće se valjda zarobiti sada sa takvom svinjom i sa detetom, on nju ograničava u svemu, ne može ni cipele da kupi da ne moraju da se dogovore...

Muž je inače obrazovan, situiran, ima svoj stan, normalan čovek, da kažem.

U tu negde ja maglovito počinjem da shvatam da je ona otišla u svoj stan, a dete ostavila mužu.
Bebu od oko 5 meseci.

'Oće reći, ona je tom skotu ostavila dete, jer se on odlično snalazi sa bebom, i ranije je ionako on menjao pelene i to, para ima, stan ima, mislim - nema ona tu nikakvu brigu.
Mada ta svinja neće ni da se čuje s njom, on samo tresne slušalicu kad nazove npr. da uzme kišobran koji je zaboravila.

A šta će se zanimati za bebu, svašta - njen bivši muž sve ume i ima para, lako će se oni snaći.

Ja i dalje sedim stisnutih zuba, da mi usta ne stoje otvorena...

I, kao što nekad biva, nju guja ujede da pita mene šta mislim.
Iskreno da joj kažem.

Ja se naginjem prem njoj, i pitam - jel' stvarno želiš da ti iskreno kažem?
Ona potvrđuje.

Onda joj smireno kažem:
Da si moje dete, obe bi ti noge polomila.

Sad ona zija u mene.

Posle ovoliko gledanja ljudi i ovoliko pređenih kilometara, sve mogu da shvatim.
I da se ljudi ne slože, i da ima budala, alkoholičara i kretena, i ovoga i onoga...

Poznajem mnoge samohrane očeve, oni umeju itekako biti sposobni i pametni roditelji, nemam ja neku rodnu predrasudu da sad majka mora pod obavezno dobiti dete u razvodu...

Ali, bebu od pet meseci?!
Pa neće me vala niko živi ubediti da tolikom detetu majka nije potrebna...
Mogu da shvatim da je privremeno ostavi zbog teških okolnosti, da dete bude tamo gde je realno materijalno bolje, ali baš ovo ne.

A posle nešto mislim... Takva majka toj curici i ne treba.
Koji će joj đavo.

Deca su ogromna "obaveza", i niste roditelj samo kad imate bebu, roditelj ste za ceo život... Ako ona sada misli da joj je porodica teret (jer nije u pitanju samo taj čovek od kojeg se razvela), onda bolje da je otišla.

A pošto godinama i decenijama gledam "šta bude posle", moje duboko uverenje je - dođe to na svoje, dođe...

Ilustracija: Florida divorce lawyer.

Kako mačke vladaju

2011-05-29T07:59:00.000+02:00

Jeste možda primetili nekad da mačka leži na sred srede ukrštanja širih betonskih staza, sunčajući se, i da je ljudi zaobilaze?

I da pitbul (ili šar-pej, labrador... veliki komšijski psi) tumarajući i njuškajući NAGLO promene pravac pod uglom od 90 stepeni kad se približe na desetak metara takvoj mački?
Iako ona ne miče ni repom...

E, ja opet imam teoriju :).

Ima jedan serijal knjiga, ne baš od nekog literarnog značaja (da ne kažem šta gore), koji se odnosi na ljude sa "paranormalnim" kvalitetima - nešto nalik na X-Men, otprilike. Žao mi je što ne mogu da se setim naziva, davno beše.
S tim što su ovi opisani - "ispravljači aure".

Ljudi u tim pričama su imali sposobnost da uticajem na nečiju auru promene ponašanje te osobe, a da "žrtva" i ne oseti šta se događa; agresivni su naprasno postajali zaljubljeni i obrnuto, i sve tome slično.

E, ja mislim da mačke to rade :D.

Meni deluje kao da pas njuška-njuška, tumarajući ka mački, onda mu "mačji ispravljač aure" KAŽE da mu je pametnije da skrene u stranu, i onda on siromašak skrene, iznenada shvatajući da je daleko zanimljiviji onaj grm tamo.

Uverena sam da to radi i na ljudima :).

Bezbroj puta sam videla kako ljudi krenu nekim desetim poslom, pa se sete da sirotoj ciciki daju hrane, da se iznenada "sami dosete" da maci treba kupiti "Rosu" (iako ukućani piju česmensku vodu), i sve tome slično...

Elem, ako još niste svesni - da ponovim: One Vladaju.

Ili, još bolje: kako moja ćerka kaže: cats OWN.

Ilustracija: bridal-shower-themes.com

Wannabe generacija

2011-05-28T07:52:00.001+02:00

Čitam malopre sjajan Nikolinin blog post "Američki bejbi-bumeri u srpskim opancima" i vraćam polako film unazad...

Ona je sjajno (kao i uvek :) opisala različite generacije iz različitih istorijskih i socioloških prilika, a da ne trune u meni - još poneka reč :).

Viđam jednu "vrstu" mladih koji svakako imaju neki svoj naziv - samo ga ja ne znam :).
Imam na umu jednu prastaru knjigu, u kojoj su lepo opisani kremaši, pankeri, hevi-metalci, ozonci i drugi iz moje generacije - zato mislim da i danas određene grupacije imaju neka "imena", samo ja nisam u toku.

Ovi mladi na koje mislim su otprilike ovakvi.

Imaju težnju za iskazivanjem jasnog individualizma; deluje kao da se protive postojećim "normama ukusa", trendovima koje prati ostatak generacije.
Dakle - oni npr. slušaju onu muziku koja je slabije poznata - a posebno ne dolazi u obzir ona koju svi slušaju, to nije IN.
To nisu prave underground grupe, ili pravi punk ili šta slično. To nije nešto zaista "antiprotivno", nego samo nešto retko - a fancy.
Ne dao Bog da je Ceca ili šta slično :).

U odevanju opet teže individualizmu - nose "ono što niko ne nosi", ma šta to bilo, ali opet - da je IN.

Nemam utisak da čitaju nešto određeno; obično menjaju dan za noć, strahovito mnogo vremena provode online (pretežno na tviteru), ako pišu blogove - oni su nakrcani (opet) pokušajima da se prikaže neka posebnost, neka vrsta individualizma, neka odvojenost i nepripadanje "gomili", da ne kažem - plebsu.

Tu se piše o nekim "filozofskim" mislima, piše se poezija, piše se o svojim doživljajima iz realnog života... S tim što je sve "preforsirano", a vrlo površno.

Znate na šta mislim: ima mladog sveta koji realno živi npr. u Švajcarskoj, tamo se školuje, i ne piše ni reč o tome. A ovi na koje mislim - odu 300 ili 1.300 km od Srbije pa pišu pola bloga o tome, s tim što je pola blog-posta "ko sam - šta sam".
Takođe, mnogo toga se preuzima od stranih izvora, potpuno nekritično, normalno - jer ovi opisani pojma nemaju šta ta grupacija od koje su preuzeli nešto realno jeste u svom miljeu, u svojoj zemlji.

Na žalost, ova generacija u realnom životu ili ne radi Bog zna šta vredno pomena, ili tavori od kojekakvih poslova, a u svakom slučaju teži ka visinama, moći i novcu - ali da ne uprlja ruke.
Među njima nema skromnih, da se ne lažemo.

Oni o sebi imaju nerealno visoko mišljenje, jer sve što rade je u stvari - presipanje iz šupljeg u prazno, i glumatanje ovog ili onog.

Oni mogu biti vrlo ubedljivi u svom imidžu, realno se odvajaju od gomile, od plebsa.
Međutim - oni su međusobno sasvim identični :).
A to ne vide...

Njihova individualnost nije autentična, nije proizvod autentično različite ličnosti, to je sve samo pomodno.
Ali - sve mora da se vidi, sve mora da vidi beli svet, to je jako značajno.

Oni vole da se druže (jer - čemu sve ovo, ako niko ne vidi?), drže se vrlo homogeno, čak nastupaju kao front ako je izazvan samo jedan od njih - ali su generalno - tugica.

Zašto ovo kažem...
U mojoj, u svakoj generaciji postoji grupacija snobova, jer ovo su snobovi, da se ne lažemo.

Sveukupno gledano, ova grupacija deluje kao grupa wannabe snobova.
Znate one male knjižice koje se zovu - "Kako da se pravite da..?".

Kako da se pravite da ste poznavalac vina, da znate sve o pokeru, da znate sve o ovome ili onome...

E, tako isto zvuče ovi ljudi.

Oni se samo dobro prave da su nešto, ali nisu.

O, da ne bude zabune - takvih ima i u mojoj generaciji :).
Ima u svakoj.

Kad sedite pa slušate neke moje kolege, advokate, ove ili one - uvek ćete čuti priče o tome koji burbon je bolji i zbog kog načina pripremanja, kako se na hold'em oderao ovaj ili onaj i slično, koja je frka kad se u lovu dobije upala sinusa.
Ali - oni to realno rade.
Oni realno gube ili dobijaju par hiljada na pokeru.

I - oni realno jesu doktori, advokati, ili šta treće....

Ovi opisani - nisu. Iako imaju i 30, i 35 godina.
Oni su samo wannabe kremaši, wannabe individualisti koji se wannabe ne uklapaju u konvencije društva, koji često nemaju od čega da kupe pivo, koji - samo maštaju da će biti influenseri.
O da, inače su vrlo često i nepismeni, neuki, praznoglavi, površni...
Kao i svi snobovi :D.

Ali su bar u svojim očima nešto.

Ilustracija: SineNobilitate.it

Kako postanete rob

2011-05-27T08:38:00.001+02:00

Kao devojka sam imala mačku, tj. mačora - ali je on bio više napolju nego unutra, pa nisam primećivala koješta baš toliko kao sada, sa ovim mačorom kojeg je ćerka donela.

Posle ovoliko godina, moje duboko uverenje je da oni nas vaspitaju da im budemo robovi, ali da ne osetimo, da volimo i sve vičemo da 'oćemo još, i još da se ponosimo time :).

Prvo i osnovno, oni biraju koga će.

Ja sam onog nekadašnjeg mačora našla na ulici, usred žestoke zime, u 6 ujutru. Šćućurio se pred mojom kapijom, bledo-kajsija boje, drhtureći od zime, imao je neobične mrlje... Kad sam ga podigla, videla sam da je - osmuđen.
Kako čovek da ga ne unese unutra? :)
Siroto, maleno, oprljeno, na ciči zimi, mili Bože...

Ne znam da li treba da kažem u kakvog i kolikog mačora je izrastao....:)

Jednom pred prodavnicom u susedstvu vidim mačence.
Skupilo se siroto, maleno, našušureno i prugasto, decembar, jutro, zima stegla, ljudi ulaze i izlaze....
Mače se ne miče.

Sve do jednom.
Kad je izašla jedna mlada žena, ono se proteglo, krenulo da joj se umiljava, prede i tako to.
Ona je pomazila mače, pošla nekoliko koraka, i stala.

Onda se vratila jedan korak, očito razmišljajući.
Pa je još jednom pošla napred i stala.
Onda se još jednom okrenula (mače je davalo sve od sebe da izgleda prrrr :), došla do mačenceta, uzela ga u naručje, pažljivo ga umotala u svoj šal i...

... I donela ga do svog tamnoplavog Audija A6, stavila mače pažljivo ispred suvozačkog sedišta, i još pažljivije izvezla auto...

I sad vi meni objasnite.
Mislim, nemojte mi samo reći da mačence nije znalo da je u pitanju poželjna mušterija: meka srca, sa dosta para, sklona ugađanju SIROTOM malenom mačencetu.
Mlada žena je izgledala prosečno, u kesi nije imala ništa specijalno, ali eto.

Onda mi jedan pacijent priča kako se namučio da montira mramornu grejnu ploču horizontalno.

Mlad čovek, ETF, ozbiljan, zatvoren, a sad se baš raspričao.
Pokazuje mi rukama dimenzije ploče (veličina veće tacne), i nadugačko priča kako je to radio i šta je bilo.
I kako ga je majstor za ploče spasao kad se kolebao za boju/dezen, jer je rekao da je baš ta (najskuplja, normalno) ona koju će voleti njegova Maša.

Na moje podignute obrve, on nadalje toplo, neočekivano rečito i detaljno objašnjava kako je Maša malena (10 meseci, 4.5 kg), slatka maca, koju je našao na ulici.

Preciznije: preko puta mene je firma u kojoj radi mnogo dobrostojećih mladih inženjera, koji pretežno sami žive.
On tu radi, a mačence je (usred ciče zime, normalno) našao ispod kola, ispred firme.
Seća se i datuma - jer je to dan kad je preuzeo nov auto i prvi put njime došao na posao.

Nemojte mi samo reći da mačence nije u potaji sedelo pred vratima glamurozne, dobrostojeće firme, merkajući ko je pogodan za roba, i onda naciljalo ovog, i to baš kad je videlo nov auto.
Ma, da.

Jeste primetili da ima sirotih, MALIH mačića koji žive u pet shop-u?
O, da.
Svaki pet shop ima svoju mačku, da se ne lažemo.

Ako pažljivo gledate, videćete da svaka mesara, picerija, restoran imaju takođe svoje Prave Gazde.
Pogotovo ako su ustanove od renomea :).

Pazite, ako objekat nije prehrambenog tipa, mačka neće doći u papirnicu ili knjižaru.
Gledaće stomatološku ordinaciju, apoteku ili slično - nešto gde ima novaca, i toplih duša koje će rado otrčati odmah da kupe malko salamice (praške šunke, preciznije) i mleka - da siroto mače ne krepa od gladi.

Meni se dosad bar deset puta događalo da uđu (ako su otvorena vrata), ili da pokušaju da uskoče kroz prozor. Znaju da ima pogodnih mušterija.

Dakle, oprez: ako ste meka srca, voljni da date pare na siroto maleno mačence - jer je gladno, jer mu je zima i tako, pogotovo u zimskoj sezoni, otvorite četvore oči.
Može vrlo lako da vam se desi da "slučajno" naiđete na Božanstvo Svog Života, kojem ćete ponosno robovati još 20 godina...:).

Ilustracija: Zeka.

Sjajno! Uhapšen je #Mladic ...

2011-05-26T16:00:00.004+02:00

Reče mi malopre jedna starija gospođa, tašta mog školskog druga.

Ona i suprug su penzioneri, imaju jednu ćerku - udatu za mog drugara.
Suprug je bio finansijski direktor velike firme, ima veliku penziju; gospođa ima minimalnu penziju.

Prvo je ćerka ostala bez posla (trgovac), pa zatim i zet (metalski radnik).
Njihove firme su "privatizovane" - jedna je srušena, sazidan je "shopping mall", na mestu druge je odavno korov do pojasa...

Imaju dvoje dece (16 i 20 godina).

Rade ko šta i kako stigne, kad se ukaže prilika, imaju baštu, napola gladni.
Račune im više-manje plaćaju ovi starci, penzioneri.

Ćerka se napatila da završi školu; nikad cipela, nikad knjiga, nikad izlaska, nikad mora... Željna svega.
"Uskočila" je i udala se nedavno.

Stara gospođa, koja razgovara sa mnom, je nedavno izašla iz bolnice: stara, poznata priča.
Prekasno dijagnostikovano, mnogo gnojenja, operacije u nizu, dan za danom...
Jedva izvukla živu glavu, i to još nije izvesno.

Pošto od dve penzije žive više-manje njih petoro, nema para za predloženu terapiju, kako Bog da.

Ali sad, pošto je General uhapšen, svima će nam preko noći biti bolje...
Sjajno.

-------------------

Pogledajte:

U vezi ovog hapšenja by @Mahlat
Bajka o mladiću by @poplitika
@Njuznet vest - na Čarolijin način
Hapšenje Ratka Mladića by @velikiMo
O hapšenju Ratka Mladića u tri pesme by @ETF-ovac

Ilustracija: HubPages.

Recimo... da se Bravar vrati.

2011-05-26T05:46:00.000+02:00

Vidim juče u različitim vestima kako u pola komentara ljudi kažu: Vrati se.

Onda tako malko razmišljam o tome - šta bi bilo kad bi bilo.
Ali - mislim na Bravara u najboljim godinama, ne na onog kojeg se ja sećam pred smrt...

U bajkama koje ga prate (jer sam uverena da se ne zna šta je istina) ima krvi do kolena.
U mitovima i legendama iz onog doba, ima mnogo, mnogo ljudi koje je progutao mrak...

Dakle, prvo što mi pada na pamet je - da bi Bravar vrlo verovatno začas raščistio današnju situaciju, s tim da bi vrlo verovatno pola države završilo kojegde.

Imala sam daljnje rođake na Golom otoku, nisu nikad progovorili o tome, do smrti su ćutali.
Dakle, kosi redom - pa ko preživi - ćutaće.

Mnogi su jednostavno "odstranjeni" "po kratkom postupku" - pretpostavljam da bi u današnjem vremenu to podrazumevalo kao neko suđenje, čisto radi "demokratije", ali začas, jer i tada je išlo začas.

Osim toga - uverena sam da mnoge nestanke i rešenja ne bi ni videli, kao što ni onda nismo.
Ovde postoji legenda o jednom čoveku koji je svojevremeno učinio da tiho nestane drugi čovek, tada vrlo poznat, koji je utekao iz zemlje sa vrlo mnogo para.

Izvršilac je dobio lokal i (zamašnu) penziju od države, kako legenda kaže - čovek je i danas živ, i "nema pojma" ni o čemu.

Dakle, i to je realna varijanta.

Onda se setih jedne bajke o gospodinu Putinu.
Koja, naravno, s njim nema nikakve veze...

Navodno je jedan od tajkuna koji su mu se usprotivili pobegao van zemlje. Misleći da je siguran, sa svim svojim novcem i obezbeđenjem.
Ubijen je od strane jednog mlađeg čoveka, koji je (potpuno slučajno) za vrlo kratko vreme umro od preterane doze radioaktivnog zračenja. Kako i odakle je ozračen, Bog sveti će ga znati.
Ozračeni je nekad bio agent izvršilac KGB.
Do smrti je poricao vezu sa KGB, sa Rusijom, sa bilo čime...

Ali, sve to nema nikakve veze sa Rusijom, sa predsednikom Putinom i sličnim, to je samo - bajka.

Uverena sam da je naš pokojni-pokojni predsednik rešavao jako mnogo nevolja tako da niko pojma nije imao (niti će, verovatno, imati) kako je sve zapravo bilo.
Kako se i radi - efikasno i u tišini.

Mislim da bih s rezervom uzela oduševljenje i prizivanje Bravara.
Ko god i šta god da jeste bio, bio je vrlo opasan čovek, hohštapler velikog formata, koji je igrao na desetak poteza unapred, lako eliminsao neistomišljenike i celu zemlju vodio tamo gde jeste bila.

O, da, svakako da je to bila veštačka tvorevina... I bilo je gušeno ovo i ono.

Da li bi se (ipak) vratili u onakvu SFRJ?

Ateisti Srbije

2011-05-25T05:47:00.001+02:00

Gledam neki dan sajt Ateista Srbije, u prvi mah pomislih da se ljudi zavitlavaju :).

A onda kad se udubih, shvatih da se uopšte ne šale.

Rekoh već - u formalnom (mal' ne reče - u formalno-pravnom :) smislu sam ja pravoslavna i krštena.

U ličnom, intimnom smislu, moja vera je prilično komplikovana rabota :), i nije za veliku priču.

Mislim, jednostavno rečeno, tokom decenija čitanja i gledanja svega i svačega, čovek formira neke svoje stavove i mišljenja; moji su konglomerat svega i svačega, od čega se ponešto (koliko skromno znam) i kosi sa pravoslavnom verom, ali to je jednostavno ono kako ja mislim i osećam.

Moje poimanje i osećanje vere, takođe, isključuje religiju - iliti posrednike, kako ljudi vole da kažu :). Ne rekoh, a možda je od značaja - mene su verni podigli (i praktično i othranili) od mog osmog meseca do jedno 14 godina starosti.
Dakle, osim što znam odlično Stari i Novi zavet, verujte na reč da imam vrlo dobro definisan stav, ma kakav da jeste :).

Šta je bitno u ovoj mojoj pričici: ja imam pravo da kažem šta jesam, i imam pravo da neću da kažem šta jesam.
Imam pravo da verujem ili ne verujem, i imam pravo da kažem to javno, ili da zadržim za sebe.

Mogu da verujem, mogu da ne verujem, i mogu da imam pravo javno to da kažem, bez osude onih drugih, i da očekujem da staloženo prime moje verovanje (ili neverovanje).

Ako neko slavi ovog ili onog sveca, ako poštuje ovog ili onog boga (ili više njih), Bože moj - njegova privatna stvar.
Kao što nisu svi stanovnici Srbije Srbi, tako nisu svi ni pravoslavni, ni verujući - dapače.

Nego, da ja vas nešto pitam:
Koliko puta vam se desilo da izgovorite da ste ateista, da verujete u Boga, da ne verujete u Boga, da poštujete Svetog Jovana Zlatoustog, da imate tokonomu u ćošku, da verujete samo u sebe, da se molite Bogu pored svog kreveta, da se ne molite uopšte, da dajete velike (ili male) pare za zidanje ovog ili onog hrama, da "popovima" ne date ni pet para, da ne dajete ni pet para na religiju - ili da poštujete iz dubine duše sveštena lica, da...

... I da vam niko ništa nije rekao?

Ja vrlo retko naglas progovaram o tome u šta verujem (ili ne), ali svaki put je bilo svega i svačega.

Kako je sa vama?

Ilustracija: AngieTheAntiAtheist.

Studenti treba da plaćaju školovanje

2011-05-24T06:24:00.002+02:00

Čitam jutros ove komentare, i mislim se - gde li žive ti što izjavljuju takve stvari kao ovo u tekstu koji se komentariše.

Već rekoh da sam čovek koji razmišlja jednostavno.
Dakle, ja ću nešto da platim, i za te pare hoću nešto da dobijem.

A dobiću sledeće:

1. ovo - i/ili ovo.

2. jedan ispit u jednoj godini školovanja, I deo - oderem se od učenja, dobijem 6 (samo test).
Dobro, nema veze.
U toku sledeće školske godine, tokom nastave kod istog profesora, on nam kaže da je došlo do promena, tako da će nam predavati praktično ISTO gradivo kao za I deo predmeta.
Sticajem okolnosti, ne stignem ni da ponovim ono što sam godinu dana ranije sjajno naučila - izađem na ispit (opet test) - dobijem 9.
'Ajde da mi neko objasni.

3. Jedan ispit polažemo u grupama prema rasporedu. Za ispit je vrlo jasno definisano šta se očekuje: rad, prezentacija, odbrana rada, upitnik za slušaoce, odbrana znanja na datu temu itd.
Dakle, jednog petka polaže njih dvoje do četvoro, pa tako tri petka, po nekoliko sati.

Poslednjeg petka, gđa profesor nam kaže da je vrlo zadovoljna, da je očito da smo se trudili, itd.
I da stvarno pojma nema kad će nam upisati ocene.
Mislim, ona je jako zauzeta, pa ako bi mogli jedan dan (još ne zna da kaže koji, ali okvirno za mesec dana) da dođemo kod nje pre podne, da nam to sve upiše.
Nas možda desetak.

Na pitanje jednog kolege da li možda može popodne, ona odgovara - a, neee. Oni svi u taj dan (kao kolektiv) idu popodne na izlet, ručak ili šta već, zavisi od toga kakvo bude vreme.
Kolega je inače zaposlen, i živi i radi na 300 km odavde... Kao i većina ostalih.

4. Za bar nekoliko ispita se znalo doslovno nekoliko dana ranije šta se zapravo traži, kad će biti sam ispit, u kojoj formi itd. To znate da znači nekoliko dana potpunog nespavanja, i molbe Bogu da ipak uspete nešto da sažvaćete za više od 6.

5. Samo zaposleni u državnom sektoru imaju pravo pristupa akademskoj mreži (pretplata na eminentne svetske baze podataka) od kuće.
Ostali ne.
Nije bitno da li su iz privatnih bolnica, sa privatnih fakulteta... Nema.
Nije vredela svađa na temu da MI plaćamo ministarstvo koje (nam) to plaća, ni da mi plaćamo školarinu samom fakultetu, jok.

Da ne gnjavim, ima svetlih primera za svako poštovanje.
Sa mnom su radili profesori sa drugog fakulteta, iz drugog grada, bez kašnjenja, efikasno, jasno, tačno... S tim da sam ja bila JEDINA, dakle - samo zbog mene su držali te časove, konsultacije, ispite.

Ili: ovako nešto.

Najiskrenije rečeno, mene živo čudi što ima dece i uopšte ljudi koji još uvek žele da se školuju.
Ja sam zanemarila još 1001 stvar - da udžbenika nema, da ima predavača koji imaju krajnje sumnjive diplome i žestoko neznanje (a predaju VEOMA pametnoj deci koja to jasno vide), zanemarila sam faktor oprema i uslovi rada na fakultetu....

Šta još treba da se plati?

Ilustracija: uiwp.uiuc.edu

#JaciniMailovi - lanac sreće

2011-05-23T13:14:00.002+02:00

...Okrene se prema meni i reče: 'Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan'.
Još uvijek mislim na njegove riječi...
Više čitam, a čistim manje. Sjedim na terasi uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu.
Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu.
Shvatih da je život u suštini jedna cjelina ispunjena užicima, a ne tečaj preživljavanja.

Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam svoje kristalne čaše svaki dan. Obučem svoj novi sako kad idem u supermarket, ako mi je želja.

Ja ne čuvam svoj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvijek kad poželim. Fraze...'jednog dana' i 'jednog od ovih dana'su nestale iz mog rječnika.

Ako nešto vrijedi vidjeti, slušati ili raditi, onda ja to želim vidjeti, slušati ili raditi SADA.

Smeta me što sam prestao sretati svoje dobre prijatelje koje sam 'jednog dana' htio kontaktirati.
Smeta mi što ne pišem pisma, koja sam mislio pisati 'jednog od ovih dana'.
Smeta mi i žalosti me da nisam rekao svojim roditeljima, svojoj braći i djeci, češće, koliko ih volim.

Sada pokušavam ne zakasniti, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smijehom ili radošću.
I svaki dan kažem samom sebi, da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaka minuta... je specijalna.

Ako si ti dobio/la ovu poruku, znači da te netko voli,a postoje i osobe koje ti voliš.
Ako si prezauzet, da pošalješ ovo dalje drugim osobama, i kažeš samom sebi da ćeš poslati 'jednog od ovih dana'...čuvaj se! 'Jednog od ovih dana' je tako daleko... ponekad ne dođe nikada više...

...Bez obzira da li si praznovjeran ili ne, odvoji pet minuta za prosljeđivanje ove poruke.Odvoji nekoliko minuta da je pošalješ dalje. Sadrži poruke koje su jako djelotvorne za dušu.
...Totem tantra je poslana tebi da bi ti donijela sreću. Kruži oko zemaljske kugle nekoliko desetina puta.

INSTRUKCIJE ZA ŽIVOT

Pružaj ljudima više nego što očekuju, i radi to s voljom.
Nauči napamet stihove koje voliš.

Ne vjeruj u sve što čuješ, ne troši vrijeme na spavanje, i ne spavaj toliko koliko bi želio.
Kad kažeš nekome: 'Ja te volim' reci to zato što tako osjećaš.
Kad kažeš: 'Žao mi je', 'oprosti mi', gledaj osobu u oči.

Budi zaručen najmanje šest mjeseci, prije nego što se oženiš.
Vjeruj u ljubav na prvi pogled.
Ne sprdaj se s tuđim snovima.
Voli duboko i pasionirano.
Možeš biti povrijeđen, ali to je jedini način da živimo puni život.

Ako se ne slažeš, budi ipak lojalan.
Ne vrijeđaj.
Ne osuđuj nikoga zbog njegovih rođaka.
Govori polako, ali misli brzo.

Ako te netko pita o nečemu na što ti ne želiš odgovoriti,upitaj s osmjehom: 'Zašto te to zanima?'
Ne zaboravi da najveće ljubavi i najveći uspjesi, obuhvaćaju i rizike.

Nazovi svoju majku.
Kaži 'nazdravlje' kad čuješ da neko kihne.

Ne zaboravi tri stvari:
Poštuj samog sebe.
Poštuj druge.
Odgovoran si za sve što radiš.

Ne dozvoli da jedan mali nesporazum pokvari veliko prijateljstvo. Kad primijetiš da si pogriješio, ispravi to brzo.
Odgovaraj na telefon s osmjehom, da onaj koji zove čuje da se ti osmjehuješ.

Zasnuj brak sa ženom/čovjekom, koji ume razgovarati. U starosti će vam konverzacija biti važnija od bilo čega.
Ne budi puno sam.

Otvori svoje naručje za razmjenu/promjenu, ali ne zanemari svoja vrednovanja.
Šutnja je ponekad najbolji odgovor.
Čitaj više knjige i manje gledaj TV.

Živi dobar i dostojan život.
Kasnije u starosti možeš uživati u sjećanjima.
Vjeruj u Boga, ali zaključavaj svoj auto.

Važno je da je atmosfera u kući ispunjena s ljubavlju.
Učini uvijek tako da stvoriš mir i harmoniju svojoj okolini. Ako si u nesporazumu sa svojim ljubljenim/om, promotri situaciju kakva je sada, a ne kakva je bila nekada.
Čitaj između redova.

Podijeli s drugima ono što znaš. Tako se stvara besmrtnost.

Budi brižan prema našoj planeti.

Moli se, postoji jedna neopisiva snaga u molitvi.
Ne prekidaj nikada nekoga tko ti upravo pokušava dokazati svoju odanost.

Ne zabadaj nos u sve. Ne budi previše radoznao.
Ne vjeruj nikada muškarcu/ženi, koji ne žmire kad ga/je ljubiš.

Jedanput godišnje otputuj negdje gdje nikada nisi bio.
Zarađuješ li puno para, plasiraj ih negdje gdje ćeš moći pomoći drugima. To je najveće zadovoljstvo što ti bogatstvo može dati.
Ne zaboravi da, ne uspiješ li u svemu što želiš, ponekad je to sretan pogodak.

Ne zaboravi da ljubav između dvije osobe treba biti više nego potreba jednog za drugim.

Sagledaj čega se moraš odreći na svom putu.

Približi se ljubavi i kuhinji s odvažnošću i predanošću.

Ne čuvaj ovu poruku.
TOTEM TANTRA mora otići daleko iz tvojih ruku u roku od 96 sati.
Pošalji kopije i vidjet ćeš što će se dogoditi, u naredna četiri dana.
Dobit ćeš jedno veliko iznenađenje.

Ovo je istina, iako ti možda nisi praznovjeran.
Pošalji ovu poruku najmanje pet osoba i tvoj život će se poboljšati:
4 osobe: život će ti se poboljšati malo.
5 osoba: život će ti se poboljšati prema tvojim očekivanjima!
9 osoba:doživjet ćeš najmanje pet iznenađenja u slijedeća tri tjedna.
15 ili više osoba: tvoj život će se drastično poboljšati i sve o čemu si sanjao će se ostvariti.
Ovaj e-mail je nastao 1993. godine i već 2001. ušao je u Guinessovu knjigu rekorda.

--------------------------------

Jaca je moja drugarica iz mladosti; zasipa me raznoraznim mailovima, iako stanuje dve zgrade dalje :).
Često prosleđuje i tuđe, kao što je ovaj, ako smatra da ima smisla.
Pa, evo i ja vama da prosledim - možda nađete neku rečenicu koja vam se svidi...

Ilustracija: Rajes5blog

Muške svinje

2011-05-22T15:46:00.007+02:00

O muškarcima - svinjama slušam vrlo često; to su vam ljudi koji jednostavno nemaju empatiju, ne pokazuju adekvatno razumevanje prema svojoj ženi/devojci, ako nešto i učine za nju - to je sasvim naopako...
Drugim rečima, užas Božji.

Evo par primera, da bolje shvatite koje su razmere te pošasti.

Jednom sednem u kafić blizu moje banke, na prometnom bulevaru.
Ujutru je jako lepo i mirno gore na spratu, ceo zid je u staklu (kafić je skroz fancy i to), a ispred kafića je u svako doba parkiran beogradski sajam automobila u sažetom izdanju.
Znate na kakve lokale mislim.

I sad dolazi jedna moja koleginica, mrvu mlađa od mene, sa još jednom, meni nepoznatom, isto prezgodnom damom.
Pitaju da sednu kod mene, drugu zubaricu znam 25 godina.

Ona je prelepa, plavokosa, visoka, držanje bivše balerine, face-lifting, negovana koliko živ čovek može biti...
Dalje shvatam da je drugarica koja je došla s njom - lekar.

I sad ja slušam dug monolog o tome kako je plavokosa zubarica kivna na svog muža, stoku jednu.
I seljačinu.
Kaže mi:
Zamisli šta mi je SAD uradio?
Uljudno dignem obrve.

Svinja jedna. Kupio joj je auto na poklon.
Ja zadržavam uzdržan izraz lica, čekajući nastavak.

Ta budala, taj skot, kupio joj je - zamislite - mercedesa.
I šta će sad ona s njim?!
Šta će to IKOME?

To em svako danas ima, em je polovan auto, em je veliki i ne liči ni na šta...
Da Bog sakloni.
A da se, stipsa jedna, pružio samo za još neku crkavicu, mogao je kupiti nešto STVARNO maleno i cool, kao što ima gđa lekar - i pokazuje mi kroz stakleni zid dole na parking.

Mene đavo natera da se malko nagnem i pogledam, i vidim jednog odurnog crnog kupe merca E klase.
A pored njega - R8 na beogradskim tablicama...

Ja malko gledam "grbonju" - šta da vam kažem... Prešao 15-tak hiljada, nov auto.
Zajedno silazimo dole posle kafe, i onda mi koleginica pokazuje ONO NAJSTRAŠNIJE: kožna, crna, sitno perforirana sedišta.
Prosto da se smuči čoveku, kako banalno, obično, i hiljadu puta viđeno...
Strašno.

Ja joj oštro i ozbiljno odvraćam da bih se ja tog momenta razvela.
Koja normalna žena bi trpela takve stvari? :D

Jučerašnja priča: mlađa, atraktivna, uspešna poslovna žena, živela dva meseca sa strancem iz bogate zapadne zemlje, koji predstavlja svoju firmu kod nas; ostavila ga je demonstrativno i dramatično, jer je - pogađate - muška svinja.

Slepac živi u dupleksu od 400 kvm.
Sa psom veličine teleta.

Jel' to normalno žensko treba da trpi?
Taman posla.
Pošto je ona odmah rekla da joj na pamet ne pada da TO gladi, četka i ko zna šta, za 2 dana se pojavila cleaning lady.

Pošto stranac dođe s posla, pa izjavi da je gladan, njoj - kao obrazovanoj ženi od karijere, naravno na pamet ne pada da kuva nešto, svašta.
Samim tim, pojavila se i - cooking lady.

No, najzad se desilo nešto što je damici otvorilo oči: razbolela se.
Sa vrlo visokom temperaturom, nazvala je momka da dođe.
On je rekao sasvim cool (pa, svinja neosetljiva) da ne može zbog posla, ali će videti nešto da sredi, samo dok pošalje još ovih par mailova.
Nju samo što šlog nije udario, šta bi normalna žena na to rekla.

Posle 20 minuta, na vratima joj se pojavio lekar, medicinski tehničar i mala pokretna bolnica iz privatnog doma zdravlja.
Na licu mesta su joj izmerili pritisak, izvadili krv, uzeli bris nosa i grla, napravili EKG (!), dali odgovarajuće lekove... Sutra ujutru nazvali da objasne rezultate nalaza, a za tri dana opet - da pitaju kako je.

Normalno, tih bednih 8-9.000 dinara troška je platio zna se ko - bezosećajna, gnusna muška svinja.
'Ajde jedino mu se da oprostiti malko to što joj je kuvao supu i spavao u fotelji pored nje, mada je sve to malo za ono što je preživela, sirota.

Normalno, čim je stala na noge, tog momenta je spakovala kofere.
I danas se poslom viđaju, a kretenu nikako nije jasno gde je pogrešio.
Slepac, kako rekoh.

Da ne gnjavim: viđam svako malo takve primere; kako je muž samo dovezao u dvorište X5, i rekao joj da pogleda kroz prozor (jel' nju neko pitao?! i kakva je to BOJA? svinja..), kako je muž uplatio aranžman za letovanje (TAJ hotel?! ni mrtva neće ići tamo), kako jedna dama vozeći nas u svom mercedesu A klase (koji je muž kupio, jer ona nema ni srednju školu) meni i saputnici priča kakav je on skot i budala... itd. itd.

Drugim rečima - pošast je oko nas.

Ima ih i starijih (mojih godina), i mlađih, od oko 30-35 godina, odreda tvrde da vole svoju devojku ženu, čak i porodicu, ali realno, kad se sve sabere, to su bezosećajne svinje.

Šta sve živo žensko može da podnese...:))).

-------------------

Pogledajte: Žene by @Detozin

Ilustracija: UKTV.co.uk

7-38-55%

2011-05-22T05:51:00.002+02:00

Ovo je jedno pravilo staro bar 40 godina, o kojem je kroz više radova pisao jedan psiholog, a odnosi se na komunikaciju "licem u lice".

Radi se o tome da komunikacija ima jedno dva miliona definicija i podela, a pošto ja volim da uprostim stvari, po mom mišljenju - sve to stoji, ali opet mi dođemo na suštinu: licem u lice.

Prema ovom autoru, u ličnom susretu naš mozak registruje sve i svašta.
Od toga se samo 7% odnosi na sam sadržaj izgovorenog, na smisao reči (content).

Daljnjih 38% se odnosi na druge aspekte verbalne komunikacije:
- dužinu govora,
- broj reči u minuti,
- intonaciju,
- kvalitet govora (u smislu prisustva mucanja ili tečnog govora),
- greške u izražavanju,
- glasnoću govora itd.

Ostalih 55% se odnosi na neverbalne aspekte komunikacije, tj. ono što naš mozak registruje usputno:
- stav,
- držanje,
- pokret,
- izraz lica,
- fizička udaljenost,
- kontakt očima,
- stepen opuštenosti...

Možete samo misliti koliko je (tokom decenija) ovo pravilo diskutovano, osporavano, ovo ili ono... Ali otprilike je tako, na ovaj ili onaj način.

I sad što ja ovo počeh: sve je to (samo) komunikacija.
Kako @gordanacom voli da kaže - dijalog je ključna stvar.

No, ima tu još jedna zabavica: kako već rekoh, naš mozak samo jednim delom "sluša", a ostalim čulima i kapacitetom zapravo - interpretira.

Zašto je sad ovo bitno?
Prosto zato što u jednom momentu nema više prostora za dijalog.

Ili, krajnje uprošćeno, a primenjeno na moj posao...

Ja mogu pola dana da pričam, mogu jako da se svidim pacijentu, možemo dijalogom onoliko...

I onda dođe trenutak da ustanem i stanem pored mašine.

TEK POSLE TOGA ja stičem pravo poverenje, pravo poštovanje, i tek onda - dolazimo do prave komunikacije.
Do tada - naša komunikacija je presipanje iz šupljeg u prazno; ima različite svrhe, to je jasno, ali generalno - nema pravu potporu.

Razumeli smo se...:).

P.S.
Originalna referenca je ovo:

Mehrabian A. Methods & designs: some references and measures of nonverbal behavior. Behav Res Meth & Instru 1969;1(6):203-7.

...A pogledajte i ove tekstove:

Don't tell me - show me by @Pedya

Body Language Myth
(zahvalnost @KrunoVidic :)

Ilustracija: Cals.NCSU.edu

Pripremite se za izlaganje

2011-05-21T08:35:00.002+02:00

Recimo, treba da izlažete neki rad.
Ili ste prosto pozvani da nešto prezentujete...

Krenete od neke početne zamisli ili zadate teme.

Ako tu početnu ideju ne možete da sročite u jednoj rečenici, treba da je osmišljavate još 82 puta ako treba, dok ne dođete dotle da možete.

Nadalje - imate neku osnovnu nit rada.
Šta vam JESTE cilj?
Zapravo?

To treba da možete da izrazite doslovno u nekoliko rečenica.
Isto tako - vežbate dok ne možete BAŠ tako da je izrazite.

Onda (ili - prvo :) vam treba tzv. suma prethodnog znanja.
Ovde je potrebno da vi sami znate dobro materiju o kojoj pričate, ali da ZNATE. Dakle, bilo šta što izgovorite mora imati referentnu težinu, morate znati odakle vam to, stajati iza svog stava.

I - to podrazumeva još i dugo traženje i čitanje NOVE literature.

Iz sledećih razloga: (itekako) može da vam se desi da je neko vašu "novu" i "genijalnu" hipotezu več obradio do sitnih detalja, i to pre 50 godina. Ili pet, nije bitno.
Drugo - morate znati. Mislim - Z-N-A-T-I ono s čim izlazite pred auditorijum.
Treće: neke nauke zastarevaju začas. Moja - za do 5 godina, neki tehnološki aspekti za maksimalno dve, genetika za godinu dana, a IT čak za šest meseci.

Vodite računa.
Meni se u graničnim strukama dešavalo da neke moje "baš sjajne" ideje ispadnu otkrivene ko zna kad, kao što se nedavno jednom ETF-ovcu desilo da mi dođe sa nekom zamisli na koju je jedan kolega branio doktorsku tezu negde pre 25 godina, da ne govorim u svetu :).

Onda sve to lepo prečešljate, pa napišete sve kako jeste; izdiskutujete u tekstu ono što mislite, zaključite kratko i jasno - ne ponavljajući prethodni deo teksta.

Pobrojte reference onako kako vaša nauka zahteva - sve pod konac, sve kako zahtevaju pravila vaše struke, bez obzira što možda ne ide u naučni časopis.
Kod nas je uobičajeno oko 3-5.000 karaktera, bez priloga i slika, zajedno sa sažetkom, sa proredom 1.5 (Times New Roman 12), uopšteno sa bazično IMRAD strukturom i NLM style citiranjem.

Za druge nauke je drugačije, a rad i izlaganje pripremate onako kako kažu pravila domaćina :).

Elem, kad ste to sve sažvakali, imate u glavi, jasno vam je, onda pokušate sve da sažmete ukratko.
I da napravite prezentaciju.

Praviti prezentaciju ima neka osnovna pravila:
- jedan minut - jedan slajd, zavisi šta pričate :),
- ne mešati mnogo fontova i ludačkih boja, pozadina i sličnog,
- paziti na kontrast: slova treba da su vidljiva i iz poslednjeg reda;
- navesti referencu za svaku stranu,
- nekoliko redova na svakoj strani, ne preterivati sa količinom teksta,
- poslednji slajd je HVALA, sa kontaktom (eventualno i afilijacijom) autora (npr. mail adresa).

Ako imate neke veselije ilustracije, da malko "razbijete" ozbiljnu temu, gledajte da ne budu cvetne livade i koješta banalno, da ne budu zubi (ako je stomatološka tema) i slično bezveze.
Pokažite da imate duha.

Takođe - gledajte po svaku cenu da izbegnete svoje sopstvene slike kako u belom lanenom odelu stojite naslonjeni na fontanu u Akapulku, to je totalni #fail.
A viđala sam da čovek naniže po desetak takvih slajdova...:).

Kao i za sve drugo važi - kvalitet; znači, ako imate neke fotografije (prikaz slučaja, recimo), one moraju biti profesionalnog kvaliteta.

Na prvoj strani prezentacije treba da stoji u gornjem delu ime organizacije koju predstavljate, pa u sredini naslov rada, pa malko niže naziv skupa na kojem jeste, još malko niže - ime, prezime i zvanje mentora (ako ga imate), a najniže - vaše ime i prezime, bez zvanja.

Ovo bude vrlo interesantna stvar, jer ja često vidim da potpuno anonimne kolege stavljaju "dr", dok oni koji su realno i u svetu poznati - stave inicijal imena i prezime :).
Heh.

Dakle, otprilike ovako:

Kada pravite prezentaciju, krenete od "kostura", od najelementarnijih, najbitnijih tvrdnji, pa onda dodajete okolo.
Zašto je to bitno - zato što obično morate da se uklopite u vreme.

Na ozbiljnim skupovima, ako vam je rečeno da imate 10 minuta, TO JE TAKO.
Ko god da ste - predsedavajući će vas prekinuti posle vaših deset minuta, i to vam je to.

Dakle, vežbate.
I - još vežbate.
Ako ste skloni tremi, vežbate nedelju dana, glasno govoreći po kući.

Poštujte vreme slušalaca, poštujte vreme drugih izlagača; početnička greška je da otegnete onoliko, da svi vide da vi poznajete materiju, gledajte to da izbegnete.

Prvo, prestaće da vas slušaju.
Drugo - pazite da se u publici ne zadesi neko ko to što vi mislite da znate radi ceo život i to u svetskim okvirima :).
Pamet u glavu :).

Isto tako - rad se piše, i priča se - tako da shvati pristojno obrazovan laik.
Otprilike tako.

Dakle, ako ja pišem rad i izlažem ga - MORA MOĆI da ga shvati i kardiohirurg, i obrnuto.
Ako mene shvate ekonomisti ili psiholozi, onda je to jako dobar znak.
Dakle, no big words , i - KISS: keep it simple and succint, osnovna pravila.

I, sada ste završili - i publika može da vam postavlja pitanja.
Jako je bitno da kad ne znate - kažete "ne znam", mislim - da umete šarmantno i otmeno da se iščupate.
Nije loše da kažete da trenutno nemate te podatke, ali ako vam kolega ostavi mail, možete mu poslati... Tako stičete i neka lepa kolegijalna prijateljstva.

Osim ako nemate debela leđa iza sebe :), i to se događa.

Rekoh već da se meni (kao izlagaču na bini) jednom desilo da se ostrvim na damicu koja (vrlo očito) veze nema o čemu priča i šta me pita, pa me je jedna meni poznata profesorica (srećom) diskretno i na vreme zaustavila, jer je dama bila zna-se-čija-štićenica...
Posle su me u pauzi još čupale dve profesorice, srećom - oprah se na jedvite jade što znam daleko više, što sam akademski rang više i još koješta, tako da i na to budete spremni.

Ako slučajno domaćini traže da je rad (i izlaganje) na stranom jeziku, obično engleski prolazi bez problema.
Moj savet vam je da pišete odmah na engleskom (ne da pišete na srpskom pa da posle vi ili neko drugi prevodite na engleski); ako vam daju slučajno da birate - gledajte da se odlučite za engleski, a ne za srpski, jer imate prednost, i cela priča bude mnogo bolje prihvaćena.

Zavisi, normalno, od publike - ali lepo, jasno napisan i izlagan rad će i na engleskom shvatiti svi prisutni.

I normalno, ovo važi za moju struku; kako je za vašu, proučite pažljivo, a posebno deset puta pogledajte zahteve organizatora.
Može biti da oni nisu posebno zahtevni, što obično znači da kongres nije na posebnom nivou. To ne treba da vas spreči da pišete kako treba, i kako ozbiljna struka nalaže.

Onda nadalje o tome kako se izlazi pred ljude... :).

A sve ovo je upućeno jednom siromašku kojeg sam gledala na live-stream-u, a koji se žestoko mučio jer se nije dovoljno dobro pripremio.

Jer - da izađete pred ljude i pričate nešto... Nije dovoljno samo da vi mislite da znate materiju o kojoj govorite :).

--------------------
Nastavak: I, sad ste izašli na binu...
--------------------

Uz zahvalnost Nazarećaninu, koji mi je pokazao ovaj video - korisno je da pogledate:

I, sad ste izašli na binu...

2011-05-21T07:42:00.005+02:00

Prvo i osnovno: izgledajte pristojno.

Ne casual, ne fancy, ni slučajno seksi. Zaboravite upadljiv nakit, kričave boje, XXX RED boju kose i sve tome slično.

Stvar je u tome da auditorijum treba da gleda prezentaciju, A NE VAS. Izlagač ne sme da privlači pažnju svojom pojavom.
Ovo nije od značaja samo na mojim kongresima/seminarima/bilo kakvim skupovima - itekako je od značaja i na drugim.

Meni se događalo da se pojavim na (vrlo ozbiljnom, međunarodnom) skupu gde su svi (druga profesija) obučeni krajnje ležerno, da ne kažem šta drugo :).
Znate ono: ciganske suknje, muške kožne sandale, mnogo srebrnog nakita sa okultnim simbolima i slično.

Ja, u jednostavnom, kvalitetnom poslovnom kostimu, sa vrhunski kvalitetnim cipelama (maksimalno srednja visina štikle!), kvalitetnom poslovnom tašnom, pravim biserima i sličnim - jesam izgledala kao čudo među njima...
Ali je takvo bilo i poštovanje prema meni, prema mojoj profesiji, prema ustanovi koju sam predstavljala.

Dakle, otmeno, sa klasom, kulturno - verujte da automatski i ugledni i mnogo stariji profesori pređu na VI kad vas vide takvog.

Na bini se držite po strani - nemojte glavom zaklanjati ekran; ne šetajte, ne naslanjajte se na sto (ili nameštaj), ne sedajte.

Ne mašite rukama; ako ne znate šta ćete s rukama, obrćite u ruci pointer, a ako ga nemate - uzmite olovku.
Nemojte tiho govoriti, osim ako nemate mikrofon i razglas. Meni se prošle godine desilo da imam razglas koji je prestao da radi... A 250 ljudi je preda mnom.
Šta da vam kažem - "mutirala" sam još dva dana koliko sam glasno govorila.

Ne DERNJALA, nego glasno, jasno, razgovetno govorila.
Dakle - ne govorite sebi u bradu, ni slučajno.

Isto tako, ne gleda se u prezentaciju, NIKAD.
Vaše slajdove morate da znate napamet.

Kod nas se smatra popriličnom sramotom čitati ono što je napisano :).
Pošto je prezentacija samo sažet vaš prethodni rad i znanje - to može lako da znači da niste dobro sažvakali bazičnu materiju, a znači i da treba dooobro da se držite kad krenu pitanja.

Pripremom iz prethodnog poglavlja izbegavate zastajanje (kao momak iz live-stream-a), poštapalice, "ovaaj"... To se isto smatra jadnim.

Trema je poseban problem, čak i izlagačima sa iskustvom.

Prvo i osnovno - tu pomaže dobra priprema iz prethodnog teksta.
Dakle, kada vi i u snu znate gde vam šta piše, i umete naizust da izgovorite i to što je na slajdu i dalje obrazloženje - već to je korak napred.

Drugo: stari trik je da posadite nekog poznatog, a prijateljski nastrojenog u prvi red, i da gledate u njega. Ali - u svakom slučaju i dalje stoji da gledate u publiku.
Ako možete, dogovorite se i da vam taj neko poznat postavi prvo pitanje - bilo šta na čega odgovor imate u malom prstu, dalje ide lakše.

Ako se svetla ugase, i ne vidite nikog, još bolje - govorite samom sebi, uživajte u lepoti svoga glasa, PRIČAJTE PRIČU.
O tome što znate, što volite, čime ste se toliko bavili.
Jer - zato ste zapravo i došli :).

Treće: Bromazepam od 3 mg ili drugi anskiolitik nikad ne omašuje.
Meni lično nikad nije bio potreban, jer ja se osećam na bini kao kod kuće :), ali verujte da pomaže.

Ima ljudi koji su naoko spetljani mali miševi u životu, ali kao izlagači su sasvim drugačiji.
Znate kako su to postigli?
Obrnuli su svoju predstavu o svemu.

Oni su sebi objasnili da ONI VLADAJU PUBLIKOM, a ne obrnuto.
Dakle, oni ne izlaze na binu sa strahom "šta će publika misliti", nego sa nadmoći onoga koji vlada.

Ja sam od te sorte - a publika to oseti, i sa malo prakse - možete da ih vodite u željenom pravcu, da ih nasmejete, da ih pitate nešto, da poberete aplauz koji je od srca; samo ako ih shvatite kao prijatelje i kolege, a ne kao neprijatelje.
Stvar poimanja stvari :).

Na kraju izlaganja se zahvalite, i pitajte ima li ko kakvih pitanja.
Rekoh već: ako ne znate odgovor, nemojte lagati i lupetati. Ako vam nije jasno, slobodno pitajte da vam se pojasni.
Kako već rekoh, budite spremni na to da u publici itekako može biti ljudi koji daleko, daleko više znaju od vas.

Ako pitanja ima, a i ako ih nema - na kraju se još jednom zahvalite, posebno pominjući predsedavajućeg (i okrećući se ka njemu/njoj); ovo se kod nas smatra pažnjom prema "božanstvu", poštovanjem prema velični, jer naši predsedavajući to često jesu.

Kod silaženja pazite na stepenike...:).

I - srećno :).

------------------------------
Prethodni deo: Pripremite se za izlaganje

Ilustracija: IMC Carpediem.

Ustati još jednom

2011-05-19T08:38:00.002+02:00

Čitam pre neki dan blog post Šaputalice, još jednom, pa još jednom...

Onda premotavam svoja umiranja, i ustajanja.
Pa mislim o Dedinom umiranju i novom ustajanju, pa o Verinom, pa o Dezareovom, pa o Mušeminom...

Moj mozak radi jako jednostavno.
Kad je kriza, prava, velika kriza zbog koje se ljudi bese, meni se mozak obično prvo smrzne.
Nekad na deset sekundi, nekad na par meseci.

"Smrzne se" znači da krene da vrti toliko podataka i mogućih rešenja da se na određeni period "zakuca", dok ne uspe da razdvoji moguća rešenja, proceni validnost istih, razmota alternative, proceni opasnosti, i krene napred.

To sve ponekad dugo traje jer nekad podatke može dati samo Bog, nekad ih treba čekati, a ponekad je i mudrije sačekati - da se vidi kuda će stvari da se odmotaju.

Kako god, kao i mnoge od nas, i mene je trefilo svašta.
Da ne gnjavim, svako ima svoja umiranja.

Oh, može se još jednom ustati.
Kad nanovo (i nanovo) ustajete decenijama, onda više ne valja.

Polako je došlo vreme da se pitam kako uspevam još jednom da ustanem; ima dana kad samo hopnem na noge lagane, ima dana kad želim jedan Nozinan od 100 mg iz starih lekarskih priča, koji može čoveka da uspava na 24 sata...

Bilans?
Čovek počne da razmišlja na kojoj raskrsnici je pogrešio.
Ja znam tačno na kom mestu sam "pogrešno skrenula", nekad davno; znaci navoda - jer svaki izbor uvek ima svoje mane i prednosti, i u razmatranju alternativne životne istorije ne mogu jasno da sagledam sve mane i dobrobiti.

Jedino sam sigurna da bih nanovo ustajala možda nekoliko puta, možda desetak...
A ne svako malo.

Još jedna stavka bilansa je - popuštanje zdravlja.
Sećam se neke stare knjige o psihosomatskim oboljenjima, gde su razni (i pozitivni) stresovi bodovani, a onaj ko nakupi preko 300 bodova za godinu dana - ima dobre šanse da dobije neko od tih oboljenja.
Od poslednjih 20 godina, ja vala svake nakupih ihahaj preko 300.

A još jedna stavka je - psihološki problemi.
Kako još jednom ustati, a ne biti ciničan, mrzovoljan, zloban, kako ne postati mizantrop ili paranoičan, kako i dalje imati dušu, kako očuvati sebe i svoje voljene?

E, ovaj deo me jako interesuje.
U takvim razmišljanjima, svaki put nanovo dođem do teme "Optimizam, pesimizam... Realizam".

Uverena sam da realizam, ma kako strašan da jeste, pomaže čoveku da ne bude ludo i neobjektivno optimističan, ili ubistveno pesimističan. Zloban, paranoičan, šta god.
Za sebe ne mogu da kažem da sam optimista; u nekim segmentima realnosti jesam, u nekim ne. Ne vidim sebe ni kao pesimistu...
Mada mi često kažu da sam pesimista, kad izvalim brdo brojki i činjenica o realnom stanju nečega što dobro poznajem.

Lakše je kad možete da racionalizujete nešto... Ali nije uvek ni lako, ni mudro, ni dobro rešenje.

A, sada - da ustanem, još jednom....

------------------------------------
Pogledajte i:

"Ne daj stoki da te pobedi"
"Imam razloga da živim"

Ilustracija: MySpace

Privatnici otimaju

2011-05-19T05:49:00.000+02:00

Neki dan slušam jednu "zanimljivu" priču, verovatno hiljaditu tog tipa.

Verovatno ste čuli za one velike mašine koje automatski rade laboratorijske nalaze?
Ubacite 60 ili 160 epruveta sa uzorcima, podesite parametre i za sat ili dva vam "ispadnu" nalazi koje ste tražili za sve uzorke.

Jedna sjajna stvar, posebno za urgentne laboratorije.

Elem, jedna velika državna laboratorija, kojoj je to preko potrebno i vrlo korisno, traži jednu takvu mašinu.
I dobije - dve.
Identične.

U daljoj priči se ispostavlja da su to neodgovarajuće mašine, jer su poluautomatske - potrebno je koješta spravljati i dolivati da bi odradila sve kako treba laboratoriji.
Naknadno, a vrlo brzo - stiže i treća mašina.

Od one firme kakvu je laboratorija tražila, ali tri klase iznad, i daleko skuplja.
Koja radi sve što treba, i još kuva kafu za pola kliničkog centra, sa sve uštipcima.

I sad, osoba koja meni priča ovu priču - obrazovana, na položaju, ne jako inteligentna, relativno prostodušna, starija od mene (dakle, sa zadosta staža) - ne može sebi da dođe od čuda kako se to desilo.

Ja ćutim kao riba, jer znam dobro priču s druge strane: čija ćerka će doktorirati preko koje mašine, a ko je uzeo koliku proviziju za ostale...
Ćutim i zbog toga jer mi je sasvim jasno da pripovedačev mozak ne ide u tom pravcu ni u najluđim fantazijama.

Nadalje slušam priču o stomatološkim problemima, osoba moli za pregled i predračun, pa da razmisli.
Dalje slušam kako ona i suprug (oboje u državnoj službi) imaju ogromne troškove, jer im dete studira u inostranstvu, ali imaju nekih oročenih novaca - pa da razmotri ona malko kako bi poradila sve što treba sa zubima, jer treba da dobije preko 900 eur samo kamate.

Ja proučim snimke, ispišem detaljno šta i kako, cela priča od oko dve nedelje rada, sa nas četvoro uključenih - oko 56.000 dinara.

Na to se osoba zgrane, blago rečeno, i posle prvog šoka osu na mene drvlje i kamenje - kako me nije sramota, kakve su to cene, kako privatnici otimaju - zna da smo lopovi, ali baš OVO...

Ja se smeškam, misli mi lutaju, jedva čekam da izađe....
Onda posle zovem kolegu, takođe pljačkaša i otimača para, pa slušam njega kakve ima poštene i zlatne pacijente zaposlene u državnoj službi, koje peruša na pravdi Boga....

Eto, ako niste znali, mi smo ti koji ćemo upropastiti ovu zemlju otimanjem i pljačkanjem stanovništva.
Tako mi je lepo i rečeno, tim rečima...

Ilustracija: BigIsland Chronicle.

Još uvek sam "imigrant"

2011-05-16T05:40:00.001+02:00

Slabo pratim i slabo me zanima šta se događa na tviteru i uopšte (i poznati sam padobranac :), ali pošto je dobri Bog tako stvorio svet, sve dođe do mene kad-tad, čak i ako neću :), isto kao i u realu.

Počela sam polako da opažam da ima mnogo mladog, i ne baš tako mladog (30-tak godina) sveta koji misli da je virtual REALAN.

Ne mislim na ljude kojima je 'net posao, na bilo koji način... Mislim na nas ostale :).

Počev od beskonačnog tračanja, poziva za upoznavanje (pa i udvaranja) preko #FB chat-a, pa do toga da se smatraju pravim prijateljima ljudi koji se znaju samo online.

Meni je ovo potpuno neverovatno, iz hiljadu i jednog razloga; online prijatelji, bar moji - su vrlo dragi ljudi. Stalo mi je do njih, saosećam s njima, na molbu će učiniti nešto, pomoći, hvala im, ali - mi se REALNO ne poznajemo.

Svako od nas ima samo predstavu o onom drugom :). I to, u mnogim slučajevima, samo predstavu koju taj drugi sam formira, kako se često događa.
Predstava koju mnogi od nas formiraju ne mora obavezno da bude lažna; moja, recimo, nije - sve što kažem online je istina.
Stvar je samo u tome što prećutim bar 3/4 :), o čemu god da je reč.

Ne govorim o stvarima za koje smatram da se tiču samo mene, mojih voljenih, mnogo toga o mom poslu ne mogu da kažem (o, kako samo mnogo!), sve tome slično...
Ali više nego dovoljno da slika o meni realno - nije realna.

Posledica "virtuelnog" načina mišljenja je nešto opet meni krajnje neverovatno: relativno kasno shvatanje osnovnih životnih zakonitosti.
Pod "relativno kasno" mislim na (kalendarsku) starost - oni koji su (premladi) previše u virtualu, relativno kasno shvataju mnoge životne istine, ma koliko realno bili inteligentni.
A jesu :).

Recimo, kasno počnu da shvataju da moraju da naprave selekciju između bitnog i hitnog, da ne mogu više da idu u toj meri na tvitapove jer je bitnije ono od čega se živi, kada na teži način (normalno) shvate da se mnoge stvari ne govore online (osim ako ne želite da pola od vaših hiljadu followera ispira usta time što ste uradili), kada pomisle da smo isti jer smo na "ti" (pa kad se ispostavi da nismo, onda čudo ispadne...:) i sve tome slično.
Kada shvate da ljudi online imaju sasvim iste kvalitete kao i offline.

Ali oni to offline iskustvo nisu stekli PRE online iskustva....

S druge strane, ima ljudi kao ja.
Vrlo retko mi se desi da ozbiljno shvatim ma šta što vidim online, ali nešto što je baš uvredljivo, prema mom sistemu vrednosti, neće tek tako da se završi.

Sasvim isto kao i u realu: ako neko (inače vrlo mlad i vrlo simpatičan) kaže nešto generički jako uvredljivo (prokune, recimo), pa dokači i mene, ja ne samo da ću da tražim izvinjenje, nego mislim VRLO ozbiljno kad kažem da sam spremna da dođem lično u mesto boravka tog tviteraša da mi u oči ponovi to što je rekao, pa da vidimo ko će kome pre oko izvaditi.

Nešto što me ponekad zaboli je - kad vidim, potpuno jasno - kako neki mlad, lep, pametan svet tvituje o svom unutrašnjem stanju, priča o nekim intimnim stvarima... Sam sebi.
Kao da nema kome drugom nego - tviteru?
A možda i grešim, možda to treba tako.

Jer virtual je ono što mu ime kaže.
Za mene, slova na monitoru.
Iza tih slova su neki ljudi, mnogi dragi, pametni i fini; mnogi sa imenom i prezimenom, mnogi požrtvovani, prijateljski nastrojeni, vredni pažnje.

Ali je real kada zaklopite laptop.

-----------------------

Pročitajte: Život van interneta otuđuje - @Njuznet

Ilustracija: Therealitycheckahead.

Čiji je duži?

2011-05-14T08:13:00.002+02:00

Vrlo raširena igra, ja da vam kažem :).

Kad je jedan moj prijatelj u daljnjem usavršavanju dobio novog mentora, čovek mu je bez uvijanja i vrlo direktno rekao:
Dragi kolega, u sferi koju ste izabrali, kroz nastavu, skupove i kongrese, neprekidno će vam se događati da morate da otkopčavate pantalone, stavljate (ga :) na sto i odmeravate se sa drugim kolegama/učesnicima.

Ovo je živa istina, radnja se odvija u inostranstvu.
Nešto vrlo slično je meni rekao jedan od mojih profesora, i dodao da (kao žensko, u jednom "muškom" akademskom usmerenju) verovatno neću biti toliko prozivana - jer će u startu misliti da sam ćurka :), ali da svejedno svaki put promislim da li ću da krenem da se odmeravam :).

Pošto smo mi (sa Medicinskog) naučeni da odmah krenemo sa odmeravanjem, kao po pravilu sujetne usijane glave (časni izuzeci), ovaj profesor (sa Ekonomskog) je za mene bio otkrovenje, učio me je nešto sasvim drugo: kako kontrolisati ovaj poriv, i kako ga iskoristiti mudro za svoje svrhe.

Već rekoh da sam i silom prilika kao mlada devojka i žena skakala na prvu loptu u oči ljudima da dokažem da je moj duži. To me je malo popustilo relativno kasno, možda pre desetak godina, tek negde pre 40-te.

No, nikad nije kasno da čovek nauči nešto pametno :).

Šta htedoh reći: jasno mi je da mnogi ljudi prosto tako funkcionišu, pogotovo u mom poslu.
Jednostavno se morate "deklarisati" da bi vas prihvatili kao ravnopravnog sagovornika, kao svog stomatologa, kao nadređenog.

Ono što mi nije jasno je - što ljudi ne umeju da se zaustave :).

Dakle, ako neko prosto poliva time "ko sam - šta sam" i uporno (i agresivno!) poziva vas "na isti nivo", a vi uporno odbijate da opričate CV :) i samo insistirate na normalnoj komunikaciji BEZ "moj je duži", može da se desi da taj dotični ne samo da ne može da se zaustavi, nego da krene u pravi napad, sa vređanjem, omalovažavanjem, ovim ili onim...

Možda već rekoh da zato jako volim nick "zubarica" - ljudi obično pomisle ono što se generalno misli o nama, a moja je privatna stvar da li će me mrzeti da ih "demantujem" ili ne :).

@Deda je recimo pravi majstor u tome, pogledajte ovaj komentar kod @Bednopiskaralo:

Ljubav, muzika i sve nesto lepo…
Poklanjam ovu moju recenicu finoj teti koja se zaista potrudila da sve nesto lepo prikaze kao sve nesto manje lepo.
#Optimizam
Nije tesko biti pesimista i kakiti gde stignemo. Tesko je ziveti Srbiju!!!

Meni je onako, baš impresivno :). Možda ću i ja tako umeti kad budem njegovih godina :).

Kad sada promislim, opet ostaje da je bitno ono što reče moj profesor sa Ekonomskog: izaberem gde hoću (ili mi treba) da se eksponiram, čime tačno i koliko, i to je to.
I zaboravim sve dok izađem napolje... Ili sklopim laptop :).

Jer - ja sam samo prolaznik, digitalni imigrant. Moj svet je negde drugde....

Napomena:
Naslov je #StaraZubarska - mi smo svesni toga :), i ako u društvu kolega, lekarskoj sobi ili sličnom uhvatimo nekog da krene sa "Ko je duži" zabavom onda bude skroz veselo :))).

Ilustracija: Installe.se

'Ajmo sad o seksu

2011-05-11T08:09:00.005+02:00

Malopre otvorih blog Dr H, gde se čovek napriča o (oralnom) seksu onoliko...

I onda tako sedim i mislim o svemu tome, jeste su vala taj seks iskomplikovali onoliko. Ne zna se ko više, da li muški ili ženski rod.

Neko na seks gleda kao na kondicioni trening, neko kao na sredstvo manipulacije, neko kao na obavezu, neko nikako :), Bog će ga sveti znati.

Ono što je meni posebno zanimljivo, kao matorom čoveku sa odraslim detetom, to je - da se iz moje generacije niko ne seća seksa u svojim mladim danima, protivno nekim javnim tvrdnjama ("rado ga se sećam" :).

Mislim, koliko ja vidim, niti ko iz moje generacije priča sa decom o seksu, niti je, niti bi (ne dao Bog i daleko bilo) nešto rekao o svojim nekim iskustvima na ovu temu.
Nemate pojma koliko puta sam čula od odrasle dece da je njihovoj majci njihov otac "prvi u životu" (i jedini), a znam ih sve 30 godina i znam tačno da to nije istina :D.

Ili - znam bar nekoliko mladića/devojaka da su slučajno otkrili da im je majka bila u drugom stanju na venčanju (videli venčani list).
Ili - u 25-toj godini ne smeju da dovedu momka kući, iako ga roditelji znaju, iako je devojka pametna, iako se zabavljaju duže vreme, iako će roditelji biti odsutni nekoliko dana.
Ili - pregledaju deci SMS-ove, browser history i ko zna šta, čak idu dotle da "saslušavaju" drugove i drugarice svog deteta o tome "šta se radi"...
Ili - majka očajava što će ćerkica (zaposlen građevinski inženjer, 30 godina) da počne da živi sa momkom (zaposlen ekonomista, 31 godina) zabavljaju se 4 godine... Šta će svet da kaže.

Mislim, bezbroj je kombinacija.
Prilično horor kombinacija, jer ja sve vreme imam na umu "decu" od preko 20-22 godine, čak i od preko 35 godina.

Koji je to đavo u pitanju?
Ljudi se ne sećaju da su u tom uzrastu imali neku vezu sa seksom? :)
Misle da će "dete" "sačuvati" - i od čega, takvim stavom?
Brinu se "za dobar glas" deteta?

'Ajmo, trgnite se ljudi.
Pedesetak godina ili tu negde nije dovoljno dobar razlog da živite u 1811. godini, sada je 2011.

Izvinjavam se onima koji su stvarno bili nevini na dan venčanja...:).

-----------------------
Pročitajte tekst Amelie: Instant seksualno obrazovanje

Pogledajte predlog @PravaPomoć: Teens and sex - how to deal with it as a parent:

Ilustracija: Sayenyer

Dijaspora i mi i obrnuto

2011-05-11T05:12:00.000+02:00

I online i uživo sam neprekidno u kontaktu sa mnogo ljudi iz dijaspore - već rekoh da je jako, jako mnogo mojih prijatelja odavno otišlo.

Ima ih raznih, kao i nas...

Koliko mogu da vidim, njihov odnos prema Srbiji je raznorazan.

Ima onih živopisnih - koji su bolji Srbi od nas.
Što jednom reče jedan prijatelj iz Madisona - preko dana čiste WC, a uveče sednu za comp, stave šajkaču na glavu i onda su Pravi Veliki Srbi (pretežno četnici, kad smo već kod toga).

Od takvih ćete "dobiti" svašta: da smo glupi, nesposobni, ovce, kako ne činimo ništa za našu zemlju... Koješta - sve praćeno time kako su oni lično herojskog porekla, i odama popu Đujiću ili nekom sličnom velikanu naše istorije...
Uvek znaju bolje od nas šta je trebalo uraditi, obožavaju naše turbaljke koje pevaju na colove i sve tome slično.
Folklorno, jel'.

Drugi su ljudi koji o Srbiji slabo razmišljaju.
To su obično ljudi koji su davno otišli; pretežno su kolege, ljudi koji su otišli ne zato što im je ovde bilo loše, ili su bili siromašni - dapače; otišli su zato što ih je interesovala neka nauka koja ovde ne postoji.

Imam i rođaka od te vrste, to su odreda fini ljudi; ne drže do običaja, deca im retko znaju srpski, ne misle da se vrate, retko čitaju naše vesti, uzeli su državljanstvo...

Onda ima ovih novijih: pretežno obrazovanih ljudi koji su otišli jer je zlo da ne može biti gore.
Oni vole Srbiju, misle o njoj, prate zbivanja... Ali, po mom poimanju stvari - često vide jasnije, brže i bolje od nas koji smo "blizu" događanjima.

Oni često decu uče srpski, žale iz duše što Srbija nije drugačija, takođe ne misle da se vrate.
Previše jasno vide gde su, a odakle su došli. Jasno vide sve što jeste...

Preostale ne znam baš dobro; viđam ih samo u putovanjima tamo-vamo: šaneri, šverceri, kojeko - čega ima u svakoj dijaspori, u svakom društvu.

A mi prema njima..?
Koliko znam - svako kome dođu u vidokrug želi da ih žive odere, jer "leže na parama".
Nije njihova priča, ja videla ovim očima.

Od policajca do frizera.

Druga priča je još "veselija": odreda sve živo želi da se uda za "gastarbajtera", ili oženi sa nekom koja (ako je ikako moguće) ima strano državljanstvo ili stalni boravak.
To ide do tako paradoksalnih situacija da sam se ja zgranjavala i MENE je bilo sramota što gledam to što gledam...

Posle su mi objasnili da to ima i tržište i tarifu - zavisi od toga s kim se čovek venčava i u koju zemlju ide. Tja.

Sve u svemu, ja se s njima svima slažem odlično.
Znam da ne štampaju pare u podrumu, znam kako su, one profesionalne izbegavam, i OK.

Ono što me muči ponekad - to je što imam utisak da vole Srbiju, i da zaista žale i nas, i zemlju.

Mora biti da nas već ima više u dijaspori nego ovde...

A jaz među nama ne deluje manji :(.

Ilustracija: GizMag

Još jednom: Who dares.... wins.

2011-05-08T07:37:00.002+02:00

Imam jednog prijatelja, vršnjaka, znamo se od mladosti.
Čovek srednjeg rasta, četvrtaste građe (dugogodišnji džudista), zatvoren, ne smotan - ali ne baš komunikativan (ETF :), operisan od smisla za humor, preozbiljan, iako bazično vedre naravi.
Vrlo kulturan i fini, ali oštar, odgovoran, karakteran, pedantan, vredan za trojicu.

Ukratko - ne baš lep, ne baš zgodan, ni slučajno imućan, tvrd, izrazito samopouzdan, čovek bez posebnog šarma koji pretežno razgovara tipa "matter of fact", vrlo skroman kao osoba.

Kao mladić je imao psa, boksera; redovno ga je šetao po keju, i onda tokom vremena naišao na jednu devojku iz kraja, koja je svog boksera šetala po keju u isto doba dana.
Njih dvoje su tako povremeno šetali svoje pse, čavrljajući usput, i to je tako trajalo možda par godina...

On elektroinženjer, ona građevinski, sličnog karaktera i pametni, lepo su se razumeli i slagali, iako su njihovi razgovori bili pretežno tehničke prirode - on nije znao Bog zna šta o njenom ličnom životu.

I jednog leta moj drugar shvati da se njegova drugarica sa keja na jesen udaje.

Onda je pažljivo promislio, izbrijao se, obukao belu košulju, kupio 101 ružu (ne šalim se), i otišao kod nje na vrata, po prvi put u životu.

Onda ju je zamolio za pola sata razgovora, mrtav ozbiljan.

Rekao joj je da je voli, da smatra da je ona prava žena za njega, da takvu nije dosad sreo niti će; da je potpuno svestan da ona želi da se uda za drugog, ali...
Ako se uda za njega, on njoj obećava ovo (taksativno, precizno, pedantno nabrojano), stoji iza svoje reči, i dok je živ biće kako je sada rekao.

Ako ga odbije, on je spreman da i dalje šeta psa po keju s njom, bez pominjanja ovog dela priče, kao da se ništa nije desilo.
Sve izgovoreno jasno, samopouzdano, tvrdo, smrtno ozbiljno.

Onda se zahvalio na posvećenom vremenu, i izašao napolje.

Dama je mislila tri dana.

Ja sam im krstila prvo dete...:).

Danas imaju tri sina, i u braku su skoro 20 godina.
I jeste - on je od reči do reči ispunio sve u detalj što je rekao onog dana...
Ruku na srce, imao je i za koga, ona je zaista izuzetna žena.

Dakle, da se vratimo na ono:
Who dares....

Who dares...

2011-05-08T07:09:00.001+02:00

Na prethodnom postu mi Tomcaa reče kako sve zna i vidi i u prilici je, samo ne može "da krene" :).

Onda mi pade na pamet moja zaova, koja je kao devojka/mlada žena imala sličan problem.
Ona je vrlo inteligentna, ni luda ni blesava :), dapače, ali jednostavno joj se neprekidno događalo da oćuti ono što ne treba.
Još ako na to dodate da je milo delovala (plavokosa, ljupka, sanjarske plave okice...), onda nije čudo da je spoljnjem svetu delovala čak i budalasto na momente.

U životu je tako da često morate ZINUTI :), stisnuti petlju da krenete, da kažete nekom nešto, ma šta bilo u pitanju, a ona se nekako nije usuđivala.
Bila je itekako svesna svoje mane i grizla se zbog toga.

Onda je jednom mene zvala na kafu da me pita kako to ja...
Pošto ja nikad vala nisam imala problem da kažem nekom šta hoću ili šta mislim, ma koliko bio nepoznat, iznad mene ili ma šta slično, ja pokušah da joj objasnim svoj stav.

Daleko od toga da je meni uvek bilo svejedno da otvorim usta :), ali je jednostavno često bilo jače od mene tada.
Ja sam joj savetovala da skupi hrabrost samo za prvih deset sekundi, samo za prvih par rečenica.

Vidite koja je logika: ako ona vidi (a vidi, nije ni glupa ni slepa) da je npr. mesar vara na meri, može da oćuti, i da dođe kući da se živa ždere što je oćutala.

A može da skupi hrabrost samo za dve rečenice, i da mu kaže: Izvinite, niti ste dobro odmerili, niti je iznos koliki treba da bude; ili: Molim vas, tražila sam 500 a ne 590 g mlevenog mesa.
On će njoj odgovoriti bilo šta, onda će ona morati njemu, često će zinuti i ostali koji čekaju u redu, i - eto gotovo :).

Sa prilaženjem ženskom svetu je slično.
Moji drugari su smišljali razne načine kako samo da priđu devojci, da progovore neku reč u punoj diskoteci, a dalje će već nekako.

Bilo je i "Ti mene voliš, a ja tebe?" :), recitovanja Sandberga ("Postoje cipele koje ljubav nosi, a njen dolazak je tajna..."), jedan je čak nosio beo konac i iglu i nudio devojci ako joj slučajno otpadne dugme da joj se nađe...:).
Moj kolega iz priče je često nailazio sa ružom - tome malo koja žena može odoleti.

I da skratim: ne ide ako se ne proba.
Kad su se pojavili mobilni, slanje SMS-a mi je bilo baš onako, zlo jedno...:).
Onda sam pitala jednog mladog kolegu kako on to tako lako, pa mi je on opušteno rekao: moja doktorka, to samo prvih hiljadu ide malko teže, posle je OK :).

I ja danas mogu da kuckam poruke gledajući unaokolo; dakle - vežba.
U tom vežbanju ćete "popiti šta ne treba" Bog zna koliko puta; ali ćete naučiti mnogo, šta god da je u pitanju, upoznaćete načine na koje ljudi reaguju, ići će vam sve bolje i bolje...

A posledica toga je da ćete steći samopouzdanje koje se VIDI.
Na meni i na mnogim drugim ljudima se samopouzdanje jasno oseća, prosto zato što su probali milione puta tokom mnogo godina, nije bitno da li od svog profesora tražite nešto "nemoguće", da li devojku pitate za izlazak, da li momka pitate za izlazak :), da li čak prosite nekog...
O da, i to sam videla jednom :).

A tako stečeno samopouzdanje, preko dva miliona uspona i padova, ljude vama privlači kao magnet.

Pomislite: šta može najstrašnije da vam se desi?

Da (ne dao Bog) padnete mrtvi na mestu? Mala verovatnoća :).
Da vas odbije? Heh. Naići će drugi/druga.
Da vas odbije profesor? Mo'š misliti, bar ste probali.
Daleko je gore oćutati pa se gristi kasnije.
Meni bar :).

I - mnogo sreće :).

Nastavak: Još jednom: Who dares... wins.

Ilustracija: MrTelles.

Kako SIGURNO zavesti žensko

2011-05-07T18:12:00.000+02:00

Imam jednog kolegu za kojeg slobodno mogu da kažem da je najveći zavodnik kojeg sam ikad videla :).

U smislu da nikad nije omašio ako se namerio na neku devojku/ženu, samo ako je hteo :), a znam ga od studentskih dana.
I - što je najzanimljivije - čovek nije nimalo lep. Nije bio ni od 20-25 godina, a kamoli sada :). Nije ni imućan...

Čovek srednje visine (1.78-1.80 m), konstitucije ništa posebno (nikad se nije bavio nekim sportom, samo zadosta fizičkim radom), mrva viška kila, svetle oči, naočari, rano počeo da gubi kosu, svetlog tena, riđ, pomalo pegav... Nula bodova.

Kao osoba bio je (i ostao) jedan od najinteligentnijih ljudi koje sam videla u životu. Studirao je (i završio) opštu medicinu kao sjajan student, i jedan je od retkih kojima bih dala sutra da me leče, ne dao Bog da zatreba.
Vrlo kulturan, fini, naoko bojažljiv, izuzetno pronicljiv i sa mnogo duha, jako dobar poznavalac ljudi, načitan.

Što se tiče nekog "spoljnjeg sveta", zbog siromašnog porekla (dva brata bez oca, sa sela), nema šta nije radio; a pošto je umeo i da peva i bio muzički obrazovan, svirao je po kafanama i svadbama... Onda znate o kom nivou poznavanja ljudi i snalaženja u životu govorim :).

Elem, viđala sam ga godinama vrlo često, i vrlo često gledala kako "radi".

Rekoh već da je delovao bojažljivo.
Mislim, ne znam ima li potrebe da kažem koliko je to bila varka :).

Stvar je išla ovako: u društvu on malko ćuti, gleda.
Trebalo mu je otprilike pet sekundi da izabere, i još dve da proceni kakva je vrsta osobe.

I onda joj priča TAČNO ono što želi da čuje.

Pošto je bio čovek izuzetne inteligencije i sa mnogo talenata, to je bilo strahovito ubedljivo; on je uvek prilazio iz ugla za koji proceni da će biti najdelotvorniji, i nikad nije promašio.

Ako dama voli da čita, onda ju je ispitivao o tome, pomalo i stidljivo poturajući svoje (zavidno) poznavanje literature koju čita, sa sve povremenim mudrim opaskama - tačno onim koje ona želi da čuje.

Ako je damica bila više snob - tu je palilo biti "budući doktor" (kasnije i doktor). Priče o klinici, poslu, hijerarhiji, planovima za specijalizaciju...

Ako je bila umetnička duša, opet je pokazivao tu stranu: osećajnost, poznavanje umetnosti - ali opet, sve vrlo dozirano, odmereno i "skromno". Jako često sam čula da ukazuje na neka manje poznata dela umetnika koji je dami omiljen, na neki svoj doživljaj poznatog dela i slično...

Ako naciljana slučajno živi sama - on je pričao kako i on živi sam (istina), delio recepte za pikantna mađarska jela, pričao kako se pati dok pegla beli mantil (uvek je bio ekstremno upeglan, izbrijan i slično, ma koliko skromno odeven, i istina je da je sam peglao i kuvao).

Ako je dotična zjaka, kafanski tip, oh - tek tu je bio na svom terenu :).

Najveći otrov je bio za razočarane.
Ajao, mati mila...
Onda je pažljivo slušao sve patnje sirotice koja je nesrećna, ili raskinula ili ostavljena, koja pati, davao mudre savete povremeno, pokazivao svu toplinu i pažnju koju jeste autentično i imao, mislim - odizao je sa zemlje, doslovno.

Interesantna stvar je bila da je sve to bilo "odrađeno" na takvom nivou, da čak i veoma inteligentne devojke/žene nisu nikad shvatile šta im se desilo.
Veze je završavao uvek otmeno, nikad se nisu "vukli repovi", a to malko što se dalo javno videti je bio tek vrh ledenog brega...:).

Mnogo kasnije, naišao je na jednu sebi ravnu.
Pola sata su igrali svako svoju igru, svesno :), pipajući i "prepoznajući" onog drugog, i onda rešili da budu ono što jesu, pa kako ispadne...
I danas su u braku :).

Kako god - mnogo ljudi mi je prošlo ispred očiju, da ne govorim o onima koji su mene pokušavali da zavedu :).
Veći dar nisam nikad u životu videla, zaista.
Tog kolegu i danas vidim ponekad, i dalje ima onaj osmejak i iskru u očima, ali se drži svoje voljene i svoje porodice.

Tek mnogo kasnije smo razgovarali o tome kako je samo osvojiti nekog, a kako je STVARNO biti "go" pred drugim i pred sobom, ono što jesi, bez ikakvog igranja igara...
On je imao petlju i za jedno i za drugo - u drugi oblik veze neki "zavodnici" nikad ne pređu, uvek ostaju samo "opsenari", po njegovim rečima.

Ali, to je neka druga priča.

Ovo je samo jedna mala pričica za Neđu Vukanovića, da vidi da neko ko zaista nije ni visok, ni lep, ni zgodan, ni bogat... Može da osvaja, i to na takvom nivou (i u takvim količinama :) da Bog nije video.

Nije sve u lepoti, zgodnoći, novcu...

Ilustracija: DatingLove